Did you see Zell am See

Spasavanje redova Rajana

Kako zaleđena bob staza deluje na skijaškog početnika, kako deluje na njegovo samopoštovanje i donji deo leđa mislim da ne treba posebno da vam opisujem. Očekivano osećanje zadovoljstva i relaksacije boravkom u prirodi zamenio je osećaj užasa kao posledica strmoglavog približavanja drvetu koje je u međuvremenu na sred staze izniklo iz tog leda, bez mogućnosti manevrisanja u cilju izbegavanja istog.

Dodatna kvaka, koju takođe nisam proučio na internetu, bila je u tome što se ta zaleđena plava staza nalazila na vrhu planine. Da bi se sišlo u podnožje mora se proskijati preko crvene staze, što je u mom slučaju bila naučna fantastika. U krajnjoj liniji, računao sam da ću u slučaju potrebe moći da se vratim žičarom ali i tu sam platio danak neiskustvu. Naime, iz razloga bezbednosti, na stazama sa većim nagibom nije dozvoljena vožnja u smeru padanja jabuke sa drveta. Nije pomagalo ni moje pozivanje na šatro povređeno koleno, na zakon o zaštiti prava potrošača, na Ženevsku konvenciju niti na konvenciju o pravima deteta i skijaša početnika – strogi žičničar čika Jozef je samo sa indignacijom odmahnuo glavom.

Kakav danak neiskustvu: Žičarom može samo na gore ali ne i na dole

Ostatak moje porodice koji je posedovao nešto više talenta od moje malenkosti, je uz pratnju naših prijatelja, iskusnijih skijaša, ipak uspeo da se oprezno i polako dokopa podnožja planine dok sam ja ostao sam ko vuk u planini da čekam spasilačku ekspediciju. I tu dolazimo do naslova mog članka: „Spasavanje redova Rajana“.

Naime plan je bio da se po spuštanju na bezbedno naša ekspedicija, naravno bez mene, vrati kolima do smeštaja i tamo pripremi logističku podršku i prvu pomoć u vidu ćebića, tople supe i vrućeg tuša a da se glava naše prijateljske porodice svojim kolima vratii po mene jednim od desetak putića koji vrludaju po planini.

Deo naše ekspedicije silazi po pomoć

Scenario se odvijao na sledeći način. Zbog dela ekspedicije koji je lošije vladao skijama, ekspedicija se do podnožja planine spuštala 30-tak minuta. Zatim je ekspediciji za tih 10-tak kilometara do našeg smeštaja trebalo 40-tak minuta jer je bilo vreme špica kad se svi vraćaju sa skijanja i imaju želju da pojedu toplu supu i bace se pod vreo tuš. Zatim je glavi prijteljske familije isto toliko trebalo da se vrati nazad do podnožja planine koja me je zarobila. Zatim mu je trebalo još 30-tak minuta da od tih desetak putića koji vrludaju planinom, sistemom eliminacije, nabode pravi putić koji vodi do lokacije na kojoj sam poslednji put viđen.

Naravno kada se ukrstne sistem eliminacije i Marfijev zakon kao rezultat se dobije da je tek onaj deseti putić – pravi putić. E sad se vi sigurno pitatate – pa što nije pitao nekog za pravi put, i onako je iz partizanskih filmova poznato da svi Srbi savršeno vladaju njemačkim jezikom. Pa pitao bi on, ali je u vreme kada je nabadao putiće planina već bila sablasno prazna, jer su svi već odavno završili svoju toplu kupku i smestili se pod ćebiće. Pardon, nije bila baš potpuno prazna. Iz obližnje šume čulo se zavijanje vukova i brundanje međeda.

Za svo to vreme ja sam uživao u prelepom pogledu sa vrha planine i u divnom zalasku ono malo sunca što je sijalo tog dana, čežnjivo gledajući ka spa centru u podnožju iz čijih je kupola isijavala vrela para od termalnih bazena koji su se krili ispod njih.

Topla para koja izbija ispod svodova spa centra

Kada je ono malo sunca potpuno zašlo i kada je planinom zavladao mrak, čekanje sam prekraćivao igrom koju sam upravo smislio. Na osnovu zvukova iz obližnje šume pokušavao sam da odgonetnem koliko je bogata lokalna fauna, i da li pored vukova i medveda ima možda i po neki lav. Čak sam se i kladio sam sa sobom u to da lokalni odred „Vukovi sa Kapruna“ ne broji više od 4-5, naviše desetak članova.

Romantični zalazak sunca na Maiskogelu

Moju zanimaciju prekinuli su farovi automobila koji su se videli u daljini kako špartaju lavirintima planinskih putića. Svaki put bi mi srce zaigralo i svaki put bi se nešto u meni slomilo kada bi farovi na ključnoj raskrsnici otišli pogrešnim putićem.

Temperatura je već dobrano otišla u debeli minus (šta mislite zašto su staze bile toliko zaleđene čak i preko dana), zavijanje vukova je postajalo sve glasnije i jasnije, a ko za inat ja sam bio gologlav jer sam u nekom od mojih klizoguzova po stazi tog dana ostao bez kape. Kako bi mi sad dobro došla. Em bi mi bilo toplije na glavi em bi mogao u bliskom susretu sa Hundom i njegovom družinom da mašem kapom i tako ih nateram u panično bekstvo.

Noćnu tminu, nedaleko od mene, konačno osvetli par užarenih očiju. E sad ćemo da vidimo da li piše samo Hund, ili piše i Mile. Dramatičnim obrtom, kao i u svakom dobrom i napetom filmu, ispostavilo se da ta dva cakleća odbljeska u daljini nisu pripadala Hundu već farovima automobila mog spasioca. Konačno je, ispitavši sve putiće u planini i nemajući više kud stigao do mog dobro skrivenog i neustrašivoću branjenog uporišta.

Ima li koga? Dozivao je moj prijatelj pokušavajući da farovima razbije noćnu tminu.
„Hier, hier“ – zavapih na čistom nemačkom, istina sa jakim austrijskim akcentom. Bumbare, jesi li to ti, u neverici zapita prijatelj.

„Ich bin Bumbar, Bane Bumbar“ – odgovorih. „Mein Bruder Pera“, dodadoh, ne bi li ga uverio da sam to zaista ja, jer je on bio odličan prijatelj sa mojim bratom Perom sa kojim je zajedno držao odgajivačnicu Vučjaka.

Prišao mi je i dalje me gledajući sa podozrenjem jer od inja koje mi se nakupilo na obrvama i ledenice koja mi je visila sa nosa nije mogao da me prepozna. Na kraju sam morao da ga uverim da sam to zaista ja izgovarajući davno ugovorenu i dobro poznatu lozinku: „Vazduh treperi kao da nebo gori“, rekoh. „Sprema se oluja“, odgovori on radosno, „ulazi u kola“.

Pri silasku s planine zamolio sam ga da na usputnom proplanku zastanemo i još jednom osmotrimo s visine Kaprun i Zell am See čija su svetla treperila u daljini. „Pogledaj dobro“, rekoh mu, „Es ist Valter“

Vrhovi sa kojih, ponekad, ako nema oblaka i magle, puca pogled na Kaprun i Zell am See

Ostavite odgovor