Did you see Zell am See

Prva energetska nekompatibilnost ispoljila se na kulturološkom nivou.

Naime naš domaćin, her Peter, bio je tipičan pripadnik svoje sredine. Krut, strog ali pravičan. Više puta dnevno nas je obilazio i opominjao da u apartmanu nema pušenja i ako sam u celoj našoj ekipi jedini ja bio sklon tom poroku. Pri tom me je redovno zaticao ispred apartmana kako cupkajući na minusu povlačim dimove. Sve jedno, ostao je sumnjičav potajno verujući da je u pitanju neka balkanska ujudurma i da ja sigurno pušim i unutra čim on ode na spavanje. Pretpostavljam da otud dolaze noćni zvuci klepetanja klompi iz apartmana iznad nas u kojem je dotični boravio. Zamišljao sam ga kako korača od zida do zida svoje sobe njuškaući da li se odozdo oseća dim.

Her Peter je insistirao da tokom pušenja glavu držim u zidanom roštilju kako se dim ne bi nekontrolisano širio ulicom

Druga energetska nekompatibilnost ispolila se na đubretarsko-reciklažnom nivou.

Naš strogi ali pravični gazda Peter prvog dana pre puštanja u apartman održao nam je kratak kurs iz reciklažnih običaja njegovog kraja. Ispred svake kuće nalazilo se 4-5 kontejnera namenjenih raznoj vrsti otpada. Jedan za papir, jedan za plastiku, jedan za organske materije dok namenu prostala dva nisam uspeo ni da zapamtim.
Gledajući povremeno kroz prozor, u želji da u svoje sećanje trajno utisnem lepotu tmurnog, oblačnog neba iznad Kapruna i zapamtim zlokobno tamne vrhove okolnih planina, spazih gazda Petera kako krišom, u sumrak, pretura po kontejnerima ispred kuće u želji da se uveri da li smo usvojili stroga reciklažna pravila u koja nas je uputio.

U donjem levom uglu vidi se deo brižljivo negovanog kontejner parka gazda Petera

Sutradan ujtro, u samo svitanje, pre doručka, usledila je poseta gazda Petera i postrojavanje ispred apartmana. Jedva smo ga namolili da nam dopusti da skinemo pidžame i obučem nešto prikladnije za minus koji je vladao napolju. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje da je jedna papirna kesa umesto u kontejneru za papir završila u kontejneru za plastiku – usledila je pokazna vežba od strane Her Petera gde nam je on svojeručno prikazao kako se otvara kontejner i papirna kesa stavlja na svoje mesto.

Kao logističku podršku poveo je i svoju zanosnu ali tradicionalno vaspitanu frau Helgu „with the big bobbies“, koja se trudila da nam se ljubazno osmehuje tokom demonstracije sortiranja đubreta, ali je bilo uočljivo njeno povremeno sevanje očima prema her Peteru kao da je htela da mu poruči „Jel sam ti rekla da ne odgovaraš na mailove koji stižu sa Balkana“

Na kraju dana, ljupka Frau Helga with the big bobbies“ nam je u znak dobre volje i pomirenja spremila omiljeni specijalitet njene bake: Palačinke sa dinstanim lukom. Koje smo morali u slast da pojedemo kako ne bi narušili novouspostavljeno primirje.

Palačinke sa dinstanim lukom – kod prve malo plačete ali posle treće vam je svejedno

U želji da ne izneverimo poverenje koje su nam ukazali Her Peter i Frau Helga primivši nas u svoje toplo gnezdo, odlučili smo da do kraja boravka smeće ne ostavljamo po kontejnerima da nam se opet ne bi omakla kakva greška. Nabavili smo king-size kese u koje smo marljivo skladištili naše đubre sa namerom da ga na povratku ponesemo sa sobom kući.

Treća energetska nekompatibilnost ispoljila se na klimatsko-hidro-meteorološkom nivou.

Bilo je zaista naivno i preterano naše očekivanje da ćemo u sred januara u srcu austrijskih planina naići na prizore zimske idile i snežno belih vrhova koj blistaju okupani suncem, kakve smo do tada viđali na reklamama i turističkim prospektima. Svih sedam dana našeg boravka u ovoj prestonici zimskog turizma nebom su krstarili crni oblaci a umesto snega padala je tipična britanska kiša. Sve je tih dana bilo crno, mračno ili u najboljem slučaju sivo. I planinski vrhovi i kuće i nebo i kruti, strogi ali pravični domaćini.

Jedan od vedrijih dana u Kaprunu

Četvrta energetska nekompatibilnost ispoljila se na monetarno-buđelarskom nivou.

Naime, svesni svojih drvenih nogu rešismo da se prvi dan zabavimo na stazici namenjenoj početnicima u samom centru Kapruna. Ošacovao sam tu stazicu još na internetu, pripremajući se za put. Delovala je idealno za početnike, sasvim blaga, u centru mesta, nema pentranja gondolama i sedežnicama (jer nam je u toj fazi i sam ulazak i silazak sa sedežnice bio pravi podvig).

Toliko je ravno da čovek ne zna na koju stranu da krene, gde je dole a gde gore

Ono što nisam uspeo da ošacujem na internetu je cena tog zadovoljstva. 10 vožnji na toj livadici je koštalo 20 eura po osobi, 10 za dete. Znači tročlana porodica – 50 eura za dva sata premeravanja blatnjave livade (ispostavilo se da u sred januara u srcu Austije snega ima samo u turističkim prospektima, pa je stazica bila sva u lokvama istopljenog veštačkog snega, kojeg je dodatno raskvasila dosadna kiša koja nas je pratila skoro svakog dana – ko da smo otišli na skijanje u Jorkšir a ne u austrijske Alpe.)

50 eura za dva sata gacanja po razgaženom snegu i blatu

Sledećeg dana novi udar na džep. U želji da pobegnemo od blatnjavog obora u srcu Kapruna a još uvek nespremni za ozbiljne staze područja Kaprun – Zell am See kompromis smo potražili na obližnjem brdu Maiskogel, kojeg deklarišu kao zonu idealnu za porodice. Dnevna karta za tročlanu porodicu iznosi 103 eura (toliko je šestodnevna karta za odrasle na Kop-u) a u pitanju je brdo sa 2 crvene, 2 plave i 1 crnom stazom. U stvari sve je to jedna staza koja se račva po različitim delovima padine, pa su neki delovi blaži a neki strmiji. Ovde na sreću (ili ne) nije bilo blata. Naprotiv. Dok je sneg u centru Kapruna bio u kašastom stanju ovde je bio u snažno kondezovanom – zaleđenom stanju. Staze su bile toliko ledene da sam se pitao zašto na žičarama skijašima ne dele krampone ili eksere koje bi aplicirali na svoje daske.

Porodična zona – Maiskogel

Ostavite odgovor