„Život je, uprkos svemu, kao bajka. Znaš, bezbožni su oni koji ne veruju u ovo sunce i ovakav predeo“ – Vinsent Van Gog
Ima ljudi koji nisu od ovoga sveta. Dok su živi, svet im uporno okreće leđa, i moraju da se bore mnogo žešće nego mi ostali… Žive prezreni, usamljeni, odbačeni i zaboravljeni… Umiru u bedi…
Vizionari koji gledaju daleko u budućnost najčešće u životu ne prolaze sjajno – mereno po aršinima prosečnosti. Ali, njihovi umovi i duše nameću sopstvene aršine i vode svet napred baš remeteći tu učmalu prosečnost. Za tu drskost, kazna je neizbežna i dolazi odmah. Priznanja su takođe neizbežna, ali dolaze tek sa protokom vremena, kad ostatak sveta doraste i shvati njihova dostignuća… Tek kada prođe dovoljno vremena od momenta kad se oni vrate među ostale anđele, svet postane svestan vrednosti te, njihove, istine koju su došli da daruju… Najzad ih, bar delimično, razume. I žali. I slavi ih. I njihova dela postaju svima poznata, deo opštepriznate vrednosti čovečanstva.
I time njihova misija biva ispunjena.
Ovde neće biti izneti svi detalji biografije ovog slikara, koje ionako možete pronaći i sami. Ispričaću samo svoje viđenje njegove priče i pokazati neke od njegovih slika koje su me dotakle. I par nekih koje su me dotukle…
Pošto je svet mesto koje, kao i svaki složeni sistem, teži entropiji, potrebno nam je da se ponekad podsetimo da su takođe u njemu uvek prisutne i lepota, snaga i dobrota.
Što se tiče fotografija samih dela, one će biti ili sa zvaničnih sajtova, uz priložen originalni link, ili fotografije reprodukcija snimljene manje ili više vešto. Nešto slika će biti i sa panoa duž puta od centra San Remija (Saint Remy) do manastira-sanatorijuma San Pol (Saint-Paul de Mausole), na njima su i odlomci Vinsentovih pisama, koje ne želim da isečem.