Barselona

Drugi dan boravka u Barseloni posvetio sam Gaudiju i modernističkom pravcu u arhitekturi. S obzirom da je to bio ponedeljak ostali muzeji ne rade, ali su Gaudijeve građevine otvorene svakoga dana srazmerno valjda broju turista koji želi da ih obiđe.

Obilazak sam započeo bolnicom Hospital de la Santa Creu i Sant Pau koju je u periodu 1901 – 1930 projektovao već pominjani Luis Domenek i Montenar. Ako odete nepripremljeni na put verujem da nikada ne biste pogodili da je ova zgrada zapravo bolnica. Na ovom mestu bolnica Santa Creu (svetog Krsta) postoji od 1401 godine. Kako je Barselona rasla bolnica je postala mala i odlučeno je da se izgradi nova. Zahvaljujući zaostavštini bogatog bankara Pau Gil-a početkom 20 veka započeta je gradnja nove zgrade. Uslovi koje je bankar postavio su bili da to bude najbolja bolnica u Barseloni, u najlepšoj zgradi i da nosi njegovo ime. Zato je unajmljen Domenek koji je želeo da stvori humaniji izgled bolnice u odnosu na sterilne uobičajene zgrade. Bolnica zapravo zauzima ceo jedan kvart sa 30 zgrada raspoređenih u parku i međusobno povezanih podzemnim tunelima, a zgrada koja se vidi sa ulice je administrativna zgrada koja istovremeno podseća i na zamak i na crkvu. Karakterišu je brojne figure anđela i svetaca i preko 140 mozaika na kojima je prikazana istorija bolnice. Od 2009-te ovde se nalazi istraživački centar, a neke zgrade su pretvorene u muzej.


Sigurno najpoznatija i najsposećenija građevina u Barseloni je Sagrada Familia. Iako je sa gradnjom započeta još 1882 godine, ona i danas nije završena. Gaudi je na crkvi Sagrada Familia radio skoro celog svog profesionalnog života. Niko, a najmanje sam Gaudi, nije očekivao tako dugotrajan proces. Kako je to bila pokajnička crkva, namera je bila da se ona u potpunosti finansira donacijama. To je i jedan od razloga što još nije gotova, ali je poznato da je Gaudi jednom prilikom rekao: „Moj klijent je Bog, a njemu se nigde ne žuri“.
Kada je preuzeo rad na Sagrada Familia katedrali, Gaudi je odlučio da uradi samo jednu fasadu, znajuci da nema vremena ni novca da završi celu Katedralu. Zbog ideje da katedralu približi verniku „ispisujući“ priču o Hristu, Bogorodici i apostolima na fasadama, Katolička crkva nije učestvovala u finansiranju radova, smatrajući ovaj pristup bogohulnim. Tek 2010 Papa je Sagrada Familiu proklasio za crkveni objekat i to u rangu manje bazilike (u katedrali je sedište biskupa, a za Barselonu je to opisana katedrala de la Seu). Rad na objektu finansira se isključivo od priloga vernika i poštovalaca Gaudijevog rada, a od skora i od ulaznica.
Gaudijeva vizija je bila da svaka strana Sagrada Familia priča jedan deo priče o Hristu. Kako je znao da neće imati dovoljno vremena i novca da je završi Gaudi je izgradio samo jednu fasadu o rođenju Isusa Hrista. Nastavak gradnje crkve posle Gaudijeve smrti je bio predmet žestoke debate između dva tabora: jedni su smatrali da gradnja crkve treba da se nastavi i posle Gaudijeve smrti, dok su drugi (među kojima je bio i Dali) zalagali za konzerviranje radova, jer su smatrali da će sve posle Gaudija da izgleda smešno.
Svako ko se sprema na put u Barselonu, a i svako sa prosečnim opštim obrazovanjem, sigurno je video slike Sagrade spolja. Ma koliko deluje fascinantna i neobična spolja mene je oduševila veoma originalna i smela unutrašnjost bazilike. Gaudi nije verovao u geometrijske oblike i stroge forme i uvek je isticao da takvi „savršeni“ oblici ne postoje u prirodi. Zato je svaki stub u bazilici drugačiji i umesto kapitela su nosači-lukovi koji kada se gledaju sa poda deluju kao grane drveta. Iluziji da se nalazite u šumi doprinose i vitraži na prozorima koji su u rasponu od svetlo žute do tamno plave boje. Upotrebom ovih stubova dobijeno je i na visini prostora pa je akustika unutar objekta odlična. Gaudijeva opsednutost prirodom ogleda se i u brojnim reljefima životinja i biljaka na fasadi ili na primer tornjevi se ne završavaju krstovima već stilizovanim lišćem ili voćem. Unutar bazilike može da stane 13 hiljada vernika. Broj meni neobičnih detalja je veliki.


Kada bude završena Sagrada će imati 18 tornjeva: na svakoj fasadi po 4 koji simbolizuju 12 apostola, zatim 4 koji predstavljaju jevanđeliste, 1 kao simbol Bogorodice i najvišlji posvećen Isusu. Danas je završeno samo 8 tornjeva. Postoji posebna karta za penjanje na toranj i to na jedan na fasadi rađanja Hrista ili na suprotnoj fasadi Hristovog stradanja.
Nekoliko zanimljivosti u vezi sa Sagrada Familiom:
Prva završena fasada na bazilici je Rođenje Hristovo koje se sastoji iz tri portala: Hope (nada) , Faith (vera) i Mercy (zahvalnost). Portal Mercy izrađen je od posmrtnih maski preminulih radnika i stanovnika grada, na taj način Gaudi je želeo da oda zahvalnost svima koji su umrli ili stradali tokom izgradnje.
Izgradnja bazilike trajaće duže nego što je trajala izgradnja piramida u Egiptu. Planiran je završetak za 2026 na stogodišnjicu Gaudijeve smrti.
Gaudi zapravo nije prvi arhitekta koji je radio na projektu. Sagradu je počeo da pravi Francisko Vilar i on je izgradio današnju kriptu. Vilar je napustio projekat nakon neslaganja sa graditeljima i posao je nastavio Gaudi.
Ogroman je broj simbola na građevini koji je povezuju sa prirodom. Tako na primer stubove na ulaznom portalu nose kornjača i morska kareta što treba da simbolizuje balans kopna i mora.
Gaudi je verovao da nijedna ljudska građevina ne treba da bude višlja od božijih pa je tako najveći toranj projektovan sa visinom 170m, za 1m niži od najviše tačke Barselone na brdu Montžuik.
Sagrada je projektovana tako da se vidi iz svih delova Barselone, a na najvišljim delovima su projektovani mozaici koji će da reflektuju sunčeve zrake ili mesečinu kako bi bili orijentir moreplovcima.
Gaudi je sahranjen u kripti svoje najnaznačajnije građevine.
Vredi li da vam kažem da sam se u Sagradi zadržao mnogo duže nego što sam planirao. Pred polazak sam pročitao da audio vodič traje 90 min, ali ja sam ostao preko 4 sata. A zatim sam se uveče vratio da je fotografišem i po mraku. Najlepše mesto za fotografisanje je iz parka ispred današnjeg ulaza gde se bazilika oslikava i u veštačkom jezeru. Samo što je to pročitalo i stotine drugih turista pa je teško izboriti se za dobro mesto. Neobično je i mesto ulaza koje se nalazi bočno u odnosu na oltar. Da li će se to promeniti kada definitvno bude završena ne znam, ali nije tako projektovana. Definitivno mi je uživo impresivnija nego na slikama, delovala mi je samo zanimljivo i neobično, ali tek na licu mesta sam shvatio genijalnost autora. Uz baziliku se nalazi i muzej posvećen Gaudiu i Sagradi, a tu se nalazi i radionica u kojoj se danas pomoću moćnih računara vrši modelovanje.
Sledeća na „putu modernizma“ bila je kuća „tri šiljka“ kako se popularno naziva Casa Terrades. Kuću je za tri sestre Terrades projektovao Josep Puig i Kadafalk (još jedan značajan predstavnik modernizma). Gradnja je završena 1905 godine, izgrađena je u gotičkom stilu i podseća na zamak sa kulama. Kuća je i danas u privatnom vlasništvu i nije moguć obilazak unutrašnjosti.


Od mnogobrojnih kuća koje je konstruirao Antonio Gaudi, Casa Mila sigurno je najpoznatija. Bila je poslednja zgrada koju je Gaudi uzeo da radi pre nego što je svoje vreme posvetio crkvi Sagrada Familia. Sagrađena između 1906. i 1910., odmah je izazvala žestoke reakcije intelektualaca Barselone. Izvana izgleda kao talasasta fasada, kao da je isklesana iz ogromne stene, zbog toga je i popularno nazivaju La Pedrera (kamenolom). I sam industrijalac Mila se žalio da ga je Gaudijeva razigranost koštala mnogo više para nego što je planirao da potroši na izgradnju kuće. Zgrada nema ravnih linija, niti jedan zid nije ravan, čak ne postoje ni ravne linije krova. U unutrašnjosti su dva dvorišta, šahte za svetlo oko kojih su grupisani apartmani.
Obilazak se započinje od krova koji je spektakularan i zbog koga sam se odlučio da posetim baš ovu kuću, a ne neke druge Gaudijeve. Svi dimnjaci i ventilacija su napravljeni kao zanimljive skulpture. Od milja su ih nazvali strašila za veštice. Svakog asociraju na nešto, na zmajeve, glave vitezova ratnika u oklopu…, a zapravo su Gaudijevo shvatanje da nužni delovi svakog krova ne moraju da budu izvedeni na klasičan način. Na krovu postoje i dve skulpture izrađene od katalonske keramike koje upućuju na dva važna religijska objekta: Sagradu Familiu i crkvu svetog srca na brdu Tibidabo. A jedna skulptura je prekrivena delovima boca šampanjca.


U jednom stanu starom više od 100 godina nalazi se orginalan namještaj iz tog razdoblja, ali to nije originalni nameštaj iz kuće. Gaudi nije bio samo arhitekta već je izrađivao i nameštaj za svoje kuće. Na primer sve kvake na vratima su bile unikatne jer ih je oblikovao rukama da bi savršeno odgovarale šaci. Ograde balkona su takođe unikatne i izrađene su od kovanog gvožđa i podsećaju na morske alge. Zanimljivo je da su na ostalim spratovima apartmani u privatnom vlasništvu i da tu normalno žive porodice.
Na potkrovlju se nalazi i mali Gaudi muzej u kojem je prikazan život i najznačajnija dela slavnog umetnika.

Casa Batllo je još jedna stambena zgrada koju je projektovao Gaudi. Kuća je prvobitno izgrađena između 1875. i 1877. godine. Godine 1900. kupljena je od strane bogatih industrijalaca, Josep Batllo i njegove žene, koji su naručili Gaudiju da sruši staru kuću i konstruiše novu. Gaudi je međutim, hteo da preuredi postojeću zgradu. Između 1904. i 1906. godine Gaudi je redizajnirao fasadu i krov, dodao još jedan sprat i kompletno redizajnirao enterijer. Fasada kuće Batljo je napravljena od peščara i pokrivena šarenom katalonskom vrstom mozaika. Tipično za Gaudija, prave linije se izbegavaju kad god je to moguće. Terase na nižim spratovima imaju stubove nalik kostima, dok one koje su na gornjim spratovima izgledaju kao komadi lobanja. Zbog ovih karakteristika, kući je dat nadimak “Kuća od kostiju”. Cela zgrada simbolizuje legendu o Sv Đorđu koji ubija zmaja. Šareni krov podseća na kožu zmaja, a mala kupola sa krstom bi simbolizovala koplje Svetog Đorđa koji probada zmaja. Kosti i lobanje na fasadi predstavljaju sve zmajeve žrtve. Unutrašnjost kuće je fascinantna, baš kao i njegova spoljašnjost. Zanimljivo je da se investitorima zgrada uopšte nije dopala i da nikada nisu živeli u njoj. Sada po povratku se kajem što nisam obišao i unutrašnjost kuće, ali kako je ovo bio moj drugi dan boravka morao sam da balansiram sa vremenom i novcem.
Odmah pored nalazi se Casa Amaltier, koju je projektovao Josep Puig i Kadafalk za poznatog proizvođača čokolade. Kod ove kuće stanovi su predstavljeni kao jedna palata, odnosno nemaju svi stanovi terase. Kuća je kombinacija italijanskih kuća (balkon na 1.spratu) i holandskih kuća (nazubljena ivica od keramičkih pločica). I dobar deo fasada kuće je prekriven keramičkim pločicama. Danas se u ovoj kući nalazi zadužbina o istoriji španske umetnosti i biblioteka sa 26 hiljada naslova. Moguć je obilazak dela kuće.
Samo dva broja niže nalazi se Casa Lleo Morera, zgrada koju je dizajnirao arhitekta Luis Domenek i Montaner. Sagrađena je 1864. godine, a početkom 1902. je obnovljena. Za razliku od drugih kuća tog vremena, koje su ime dobijale po vlasniku, ova je nazvana po motivima korištenim za dekoraciju fasade (Lleo – lav i morera – murva, dud). Jedna od karakterističnih detalja ove kuće je krovna kupola u obliku svadbene torte bez ukrasa. Fasada je osim lavovima i dudovima, ukrašena i slikama sijalica i telefona koji su u to vreme bili novi i nepoznati. Nažalost kuća je danas „uništena“ modernim izlogom i nije moguć obilazak unutrašnjosti.
Tri poslednje kuće čine Illa de la Discórdia ili Blok nesklada. Izgrađene su u istom periodu, projektovale su ih trojica najpoznatijih arhiekata modernizma, a potpuno vizuelno i stilski odudaraju jedna od druge.
Stigao sam još da obiđem Palatu Guelj. Bez obzira gde čovek stoji u ulici teško je u celosti sagledati palatu koju je Gaudi izgradio za svog prijatelja Eusebija Guelja. Problem nije u veličini objekta, već u dimenzijama parcele koje su samo 16,5 x 20 m. Ulica je toliko uzana da je nemoguće dovoljno se udaljiti kako bi se palata dobro videla. Sve što se može videti iz neke od kuća preko puta jeste jednostavni front od velikih kamenih blokova. Ovo je palata sa bajkovitom baštom na krovu. Gaudi je izradio 25 projekata fasade. Napokon se odlučio za iznenađujuće umerenu verziju i skroz drugačiju u odnosu na ostale kuće. Front kuće, koji se neposredno nastavlja na susednu zgradu, karakterišu pravi uglovi. Glavni dekorativni element predstavlja blago istureni balkon na prvom spratu, koji se samo na krajevima fasade, prenosi i na drugi sprat. Za rešavanje fasade između dva velika ulaza, Gaudi je postavio raskošno ukrašen stub, na kome se nalazio grb Katalonije, koji je jasno aludirao kako na političko opredeljenje pokrovitelja, tako i na njegovo sopstveno.
Raspisah se o ruti modernizma u Barseloni, a nisam pobrojao ni sve kuće koje vredi obići. Jednostavno dan nema dovoljno sati ili su ostale kuće van strogog centra. Za malo veće ljubitelje arhitekture od mene vredi obići i Casa Calvet, Casa Vicenc, Torre Bellesguard (Gaudi), Palata Katalonske muzike (Luis Domenek) ili Casa Trinxet (Josep Puig).
Možda je ovo i najbolji trenutak da napišem nešto o Antonio Gaudiu. Rođen je 25.juna 1852. u Reusu u Kataloniji. Školovao se u Barseloni koja će mu biti dom. Prilikom dodele diploma u arhitektonskoj školi direktor škole je izjavio kako će vreme pokazati da li diplomu uručuje geniju ili ludaku.
Za života su mnogi mislili da je ludak i loš arhitekta, na primer Pablo Pikaso je bio veoma neprijateljski nastrojen, a Džordž Orvel je za Sagradu napisao da je to nešto najodvratnije što je video.
Jedini projekat koji je uradio za grad Barselonu je ulično osvetljenje na trgu Real, konstantno su ga osporavali jer nije poštovao urbanističke planove i njegovi projekti su koštali mnogo više od procenjenih vrednosti. A danas gradu donese milionsku zaradu od turista.
Bio je veliki nacionalista i borac za prava Katalonije, čak je jednom prilikom uhapšen zato što nije hteo da priča na španskom.
Nikada se nije ženio, bio je vegetarijanac (kao dete je bio veoma bolešljiv), nije verovao u nove cipele tako da je cipele kupovao bratu, a od njega uzimao stare, bio je vernik, ali je verovao i u majku prirodu. Moglo bi se reći i da je bio preteča reciklaže jer je u svojim projektima koristio izlomljene keramičke pločice. Mecena mu je bio bogati industrijalac Eusebio Guell.
Sedam njegovih projekata je pod zaštitom UNESCO-a kao neprocenjivo kulturno blago.
Umro je od posledica udara tramvaja dok je zamišljen išao ka Sagradi. Zbog zapuštenog izgleda mislili su da je beskućnik, pa mu nije pružena odgovarajuća medicinska nega.

Ostavite odgovor