Điha, điha četiri noge …

U nedelju 17. aprila počinje nova sezona konjičkih trka na Beogradskom hipodromu. Biće to prvi put u poslednjih 20 godina da propuštam otvaranje sezone. Možda je i to pokazatelj da se ovaj sport nalazi na najnižim granama i da mu preti gašenje.

Hipodrom kod Careve Ćuprije je najstariji sportski objekat u Beogradu sa tradicijom dugom jedan vek. Ukazom Kralja Aleksandra od 15. novembra 1920. godine Dunavskom Kolu jahača „Knez Mihajlo“ ustupljeno je državno zemljište na besplatan zakup na period od 75 godina, „radi podmirenja zemaljske potrebe u stvaranju stalne staze za javne konjske utakmice“. Već sledeće godine održan je prvi galopski derbi i prva trka grada Beograda, koje od tada postaju tradicionalne. U septembru 1930. godine održane su prve kasačke trke revijalnog karaktera.

Verujem da sam kao i svaki klinac voleo konje i sanjao da jašem i bacam laso kao pravi kauboj. I jedna od najdražih igračaka bio mi je konj za ljuljanje (moj vršnjak koji i danas ponosno stoji na ormanu u sobi), gutao sam knjige o Vinetuu i njegovom konju Ilči ili strip o kapetanu Mikiju i njegovom Napoleonu, priča o Trojanskom konju mi je i danas jedna od omiljenijih, a koliko puta su mi samo pročitali pesmicu iz naslova.

Moj sudbonosni susret sa hipodromom dogodio se 1988-te. Bio sam na letnjem raspustu kod tetke u Beogradu i jedne nedelje smo se spremali da provedemo dan napolju i odemo negde na ručak. U novinama je bila najava trkačkog dana, najvažnije trke Jugoslovenskog derbija, a pošto na hipodromu ima dobrih restorana odluka je brzo donešena.

Ne mogu rečima da vam opišem kakva je to trka bila. Atlantik i Niger, u ciljnom pravcu su se više puta smenjivali u vođstvu, komentator i publika u transu, u cilj ulaze glava – glava, 15 minuta se čekalo da zvanični fotograf izradi fotografiju za foto finiš. Pobednik Atlantik. Nažalost snimak te trke koji sam našao na internetu je veoma lošeg kvaliteta.

Kada sam došao da studiram prvog vikenda su svi moji drugari „provincijalci“ išli kući, samo sam ja otišao na hipodrom. I skoro svaku nedelju koju sam bio u Beogradu provodio sam na hipodromu.

Verujem da je razlog za to jedna posebna atmosfera koja vlada na hipodromu. Za razliku od drugih sportskih događaja na kojima uvek imate tim za koji navijate i tim protiv kojeg navijate, a sa navijačima protivničkog tima niste baš u prijateljskim odnosima na hipodromu je malo drugačije. Kako se u toku trkačkog dana održi i 10 trka „navijački tabori“ ne postoje, u jednoj trci ćete sa prvim komšijom navijati iz sve snage za istog konja, u sledećim ćete naizmenično psovati sudije, nesposobnog džokeja ili pogrešnu taktiku. Postoji i jedno sujeverje da ako redovnog posetioca hipodroma pitate za savet on vas neće slagati. Tu postoji samo opasnost da naletite na pričalicu i saznate i informacije za koje nemate pojma čemu služe.

U osnovi konjički sport se deli u tri kategorije: galopski, kasački i preponsko jahanje, sa nekim podkategorijama.

Trke konja, kako u sedlu tako i u zapregama, popularne su još od starog veka. U olimpijske discipline su prva nadmetanja svrstana davne 648 p.n.e. Trke galopera bi mogle da se svrstaju u „konjičku formulu 1“, a galop je i najprirodniji način trčanja kod konja. Na prvu trku konj se dovodi sa 2 godine, a najvažnije trke su za trogodišnjake. Inače trke se organizuju ili po godištu (klasne trke) ili po handikapu. Handikap potiče od engleskih reči (hand in cup) i predstavlja način klasifikacije konja kako bi u trci bili ravnopravniji. Nekada su startne pozicije konja i džokej koji će konja jahati odlučivale „zavlačanjem ruke u pehar“. Danas važi da što konj postiže bolje rezultate i ima veći handikap to u trci mora da nosi veći teret kako bi lošiji konji bili ravnopravniji. I da ne bude zabune ne traži se deblji džokej nego se u bisage na sedlu dodaju tegovi.

Već sam napomenuo da su najvažnije trke za konje sa 3 godine, a 3 trke su posebno važne.

Trial Stakes – je prolećni sastanak galopera, trči se na 1600 m što je relativno kratka staza i ne dozvoljava veliko taktiziranje. U Beogradu se trči od 1932.

Derby – je letnji sastanak, najvažniji klasik u sezoni, trči se na distanci od 2400 m i trči se od prve sezone na hipodromu, a trka nije održana samo 44-te i 45-te. Ime potiče iz 1779. kada je otvoreno jedno trkalište u Engleskoj, a jedna trka je trebala da dobije ime ili po domaćinu Erlu od Derbija ili po specijalnom gostu na otvaranju Čarlsu Banberiju. Legenda kaže da se bacanjem novčića odlučilo kako će se zvati trka. Vremenom se ovaj izraz koristi i za sva sportska takmičenja sa velikim rivalstvom (nema veze sa utakmicom u fudbalu Zvezde i Partizana).

Saint Leger – je jesenji sastanak, trči se na distanci od 2800 m i s obzirom da je kraj sezone i duga trka pobednici su najizdržljivija i najspremnija grla. Trka naravno vodi poreklo iz Engleske i nazvana je po Anthony Saint Legeru, pukovniku britanske vojske koji je utemeljivač trke, a kod nas se trči od 1929.

Pobednik sve tri trke ima čast da ponese naslov pobednika triple krune. Samo je deset grla u skoro 100 godina postojanja kod nas izborilo ovu počast, najvredniju u galopskom sportu. Sam broj osvajača triple krune govori o težini ispita pred koji se svake godine postavlja nova generacija trogodaca.

Postoji još nekoliko tradicionalnih trka na Beogradskom hipodromu: Pehar Kralja / Predsednika, Trka grada Beograda, Vladislav Ribnikar, Kostolac, Bombarder…

U svetu su najpoznatije trke Prix de l’Arc de Triomph, Kentucky Derby, Epsom Derby, Dubai World Cup (u kojoj je fond nagada fenomenalnih 6 miliona dolara), Melbourne Cup itd. Osvajači ovih trka se dugo slave, a njihovi potomci vrede pravo bogatstvo.

Nekoliko zanimljivosti o galoperima.

Kako bi poboljšali kvalitete i sposobnosti konja, ponija u Engleskoj, uvezen je veliki broj izuzetno brzih i izdržljivih konja. Upravo su tako, početkom 18 veka na ostrvo stigli danas već slavni pepinjeri kao što su Darley Arabian, Byerley Turk, Godolphin Arabian. Odgajivači su, videvši izvanredne rezultate, odlučili da utemelje novu rasu koju danas poznajemo kao engleski punokrvnjak. U englesku matičnu knjigu (Stud Book, 1973) upisivani su samo konji poreklom od gore pomenutih pastuva. Znači jedino se oni konji priznaju kao engleski punokrvnjaci, čiji su svi preci prisutni u General Stud Book-u. I na najvećim trkama u svetu pravo da učestvuju imaju samo punokrvnjaci.

Najskuplji ljubimac na svetu je Zeleni Majmun. Radi se zapravo o konju koji se tako zove (The Green Monkey), a još kao ždrebe prodat je za čak 16 miliona dolara. On je potomak dva konja, koji su osvojili prestižni Kentucky Derby, ali on do sada nikada nije osvojio to takmičenje.

Bez obzira što se pažlivo bira pastuv i ozbiljno plaća njegova „usluga“ konj dobija ime po majci. Odnosno prvo slovo imena ždrebeta mora da bude isto kao prvo slovo omice.

Trke se održavaju u razmaku od 30 minuta, a sama trka traje oko 2-3 minuta pa se može činiti da je dosadno, ali nije tako. Osim trkališta svaki hipodrom na svetu ima još nekoliko delova:

Pobednički padok – nalazi se u visini ciljnog pravca i ispred centralne tribine i svečane lože i kako mu ime kaže služi da se pobednik trke pozdravi i uruče pehari, medalje i lovorov venac.

Probni ili paradni padok – svi učesnici trke su obavezni da se 15 minuta pre početka trke pojave u ovom padoku, a stalni posetiocu žure da zauzmu što bolja mesta. Gleda se svašta: kako konj drži glavu, da li je miran ili usplahiren, da li dozvoljava džokeju da ga uzjaše, da li se olakšao u padoku (tu jedni imaju teoriju da je to dobro jer je konj opušten, a drugi da nije jer je to znak da je pod lekovima), koji džokej iz iste ergele prvi uzjaše… Svi učesnici zatim idu u probni galop ispred glavne tribine, a ko odbije novčano se kažnjava.

I naravno kladionica. Kada pokupite sve informacije iz padoka upućujete se na uplatne šaltere. Možete se kladiti u nekoliko igara: pobednik, dubl (nije važno u kom redosledu), triling (morate da navedete tačan redosled prva tri konja) i hipo-kare (po redosledu se plaća više nego utešni kada imate prva 4 konja na listiću, ali nisu stigli u redosledu koji ste naveli). Nikada se nisam kladio u velike pare već u minimalnom iznosu, gledanje trke sa listićem u ruci je mnogo uzbudljivije nego bez njega. Najveći dobitak sam imao na konju Korleone, polukrvnjak iz Šapca, koji mi je doneo 3-mesečnu kiriju. Tako se ponašao otmeno u padoku, ušao u probni galop bez ikakve intervencije džokeja da me je opčinio (izgleda samo mene na hipodromu). Čak sam dobio i piće od vlasnika. Najveći gubitak (mada ne materijalni) je bila trka u kojoj sam pogodio 1,3,4 i 5 konja pa sam besan bacio listić u kantu. Nakon 15-ak minuta zvanični spiker proglašava da je nakon kontrolnog merenja i problema sa težinom džokeja konj koji je stigao kao 2-i diskvalifikovan. Trk do kante, kopanje po ostacima sladoleda, pljeskavica, sokova, ali listića nigde.

Hipodrom prate i dame u lepim haljinama i šeširima pa se obavezno organizuje i izbor sa mis hipodroma i najlepši šešir.

O kasačkim trkama i preponskim utakmicama nisam napisao ni reč. Prošle godine nije održana nijedna trka, a neće ni ove. Sramota.

Iako hipodrom više nema sjaj kao pre 10 godina i trke se ne održavaju svake nedelje pozivam vas da ga nekada posetite. Lep način da provedete poslepodne na vazduhu, Ada je blizu, na hipodromu postoji nekoliko restorana sa solidnom jagnjetinom ili roštiljem.

Ove sezone trke će se održavati 17. i 24. aprila, 8. i 22. maja, 12. i 19. juna, 10. jula, 21. avgusta, 25. septembra, 9. i 23. oktobra. Možda se i sretnemo tamo.

Ako ne možete da dođete pogledajte makar film o Sekretarijatu, priču o super konju sa nadimkom Veliki Crveni („Big Red“), koji je verovatno bio najbrži konj u američkoj istoriji trka konja, čiji brzinski rekordi do danas nisu dostignuti. Harizmatičan i omiljen konj, zaslužio je i naslovne strane Times-a i Neewsweek-a. Pobedio je 1973. godine u čuvenim trkama „Kentaki derbiju”, “Priknes stejksu” i “Belmont stejksu” i osvojio najveće odličje “Triplu krunu”. Svetski je rekorder svih vremena na stazi od 1.800 metara sa vremenom 1:45,4. U karijeri je startovao 21 put, bio prvi u 16 trka i osvojio 1,31 milion dolara nagrada. Proglašen je u SAD za sportistu godine u apsolutnoj konkurenciji, što je jedinstven slučaj u istoriji svetskog sporta. Kao priplodnjak je, takođe, imao blistavu karijeru. Njegovi potomci su prodavani na aukcijama za milion i više dolara. U 19. godini života oboleo je od teške bolesti kopita – laminitisa, posle čega je usmrćen. Obdukcijom je utvrđeno da je njegovo srce bilo teško 22 kilograma, što mu je po ocenama stručnjaka omogućavalo vrhunske rezultate.

Za kraj snimak trke mog omiljenog konja PiccoloWeddingParty, jednog od osvajača triple krune iz 2010. Konj koji je klaustrofobičan i imao je problema sa ulaskom i izlaskom iz start mašine. Nekako bi se dovukao do srednje grupe i dugo jahao u njoj, a onda u poslednjih 300-400 metara bi krenuo u neverovatan finiš. Koliko me je samo kose i živaca koštao.

Ostavite odgovor