Pariz – svetlost i raskoš

Drugi dan u Parizu kiša ne prestaje, ona dosadna sitna koja traži da imate kišobran, a povremeno se pretvori u pljusak. Današnji polazak zakazan za 8, treba se srediti i doručkovati. Na odmoru sam a sat mi je navijen ranije nego za posao. Za doručkom se neki žale kako je hotel na lošem mestu jer se čuje buka sa autoputa, klimam glavom, a zapravo nemam pojma jer sam zaspao još dok sam se spuštao na jastuk.

Krećemo ka Versaju, a usput slušamo priču o nastanku dvorca. Priča kreće otprilike ovako: Prijatelj mladog kralja Luja XIV i ministar finansija bio je izvesni Nikolas Fuke. Nadajći se da će dobiti mesto premijera poziva kralja na proslavu useljenja u svoj novi dvor na jugu Pariza, trudeći se da lepotom svog dvora očara sve prisutne. Ovo će se pokazati kao najveća greška ministra. Ljubomorni kralj napušta večeru i hapsi ministra zbog izmišljene pronevere. Uzima dvor i sve skupe stvari u njemu i poziva arhitekte koje su ga gradile sa idejom da napravi isti takav samo deset puta veći. Tako nastaje Versaj.

Kraljeva želja takođe je bila da napravi Vrtograd (ova reč zaista postoji u srpskom rečniku, a odgovara joj Fairyland), biblijsku rajsku prestonicu. Zbog toga je Versaj pre svega poznat po fontanama i vrtovima. Od 1678 do 1684 nastaje čuvena dvorana ogledala (ne mestu nekadašnje terase). Na samom dvoru boravilo je i do 5000 ljudi, dok je u okolnim zgradama boravilo i do 30.000 ljudi. 1701 godine završena je čuvena zlatna soba u kojoj ima 60kg čistog zlata samo u ogradi (balustrada kako piše u vodiču). Nakon smrti Luja XIV u Versaj se useljava Luj XV, a zatim i Luj XVI koji se tek venčao sa Marijom Antonaetom. Njenom zaslugom na dnu dvorske bašte sagrađeno je selo, koje je zamišljeno kao selo iz okoline Beča. Početak Revolucije označava kraj Versaja, nameštaj se raspradaje a mnoge umetnine uništavaju. Dvor je kasnije obnovljen, pa pretvoren u muzej, a u njemu je 1919 potpisan mirovni sporazum o kraju Velikog rata i podeli Evrope.

Kako nam sve vreme pada kiša grupa glasa da se obiđe samo dvorac bez vrtova (jeftinija karta), a da nam ostane više vremena za sledeći obilazak. Ja sam dizao ruku oba puta po principu ako odem pokisniću kao miš, ako ne vidim kajaću se.

Ne razumem se ja mnogo u umetnost, stilove i pravce ali kakva je to raskoš na jednom mestu – neverovatno. Jedno od najlepših mesta koje sam video, čak i uz stampedo u kojem se dvorac obilazi. Kroz dvorac nas vodi vodič, nema mnogo zadržavanja u jednoj prostoriji jer nailazi sledeća grupa pa ne znam da li bih pre slušao ili slikao. Sobe nosi imena po antičkoj mitologiji koja je oslikana na tavanici, Hermesova, Apolonova, Venerina i slično.

Poslepodne provodim u najpoznatijem muzeju na svetu, u Luvru. Agencija nam je obezbedila ulaznice, ali obilazak je individualni.

Godine 1200 kralj Filip je podigao zidine oko Pariza, a za svoju porodicu je sagradio utvrđenje pre nego što je krenuo u rat protiv Engleza. Od ovog prvobitnog dvorca-tvrđave ostale su samo iskopine temelja i jedna maketa koja se nalazi u podrumu muzeja. Do 1357. Luvr je bio državna riznica. Fransoa I je prestonicu vratio u Pariz i napravio sebi dvor na temeljima starog Luvra. Bila je to prva renesansna zgrada u Parizu. Sa ratišta iz Italije donosi bogatu kolekciju slika, koje su bile smeštene na dvoru Fonteblo 40 km od prestonice. Sa sobom dovodi i poznatog umetnika Leonarda da Vinčija koji donosi i 3 slike među kojima i čuvenu Mona Lizu koju poklanju kralju (zato je ta slika ostala u Francuskoj). Za vreme Revolucije svečano je otvorena velika galerija muzeja. Napoleon Bonaparta je maštao da od Luvra zaista napravi najbogatiji muzej na svetu. Dozidao je severno krilo, gde je smestio opljačkane vrednosti raznih muzeja širom sveta. Neke od tih dela su i dalje u Luvru, dok je deo vraćen državama koje su pobedile Napoleona. Luvr je dovršio Napoleon III koji je ti smestio carsku rezidenciju. Na dvoru koji je građen 6 vekova prepliću se razni umetnički stilovi. Luvr je lep i spolja, ali unutar njega se nalaze impresivne umetničke kolekcije Egipta, Rima, Islama, Grčke, Engleske, Francuske i Holandije. Poslednje radove na Luvru izveo je Im Pej (Amerikanac kineskog porekla) koji je konstruisao veliku staklenu piramidu otvorenu 1989 na 200-godišnjicu revolucije.

Na ulazu iznajmljujemo audio vodič (5e). Jbt ja sam tehnički obrazovano lice, ali podešavanja vodiča je ozbiljan posao. Možete da birate da neobavezno lutate i zahtevate informacije samo o određenim eksponatima, da pratite interaktivnu mapu, da izaberete turu „must-see“, u svakom trenutku da prekinete i tražite mapu do toaleta ili kafea, sve to na 9 jezika, kada uđete u neku prostoriju krene priča o tome šta se u njoj nalazi.

Ja biram proširenu turu, želim da vidim što više (budala!) pa prvo idem u podrum, gde se nalazi ostaci originalnog utvrđenja.

Zatim odeljenje Egipat u kome su sfinge donete sa piramida, statuea sa Ramsezovog hrama, pisar koji sedi prekrštenih nogu i mnogi drugi predmeti.

Zatim odeljenja antičke Grčke sa statuom Miloske Venere (ideal ženske lepote se nije mnogo promenio od tih dana), boginje Nike sa Samotrakija, muze tragedija ili Hermesa, frizova i predmeta iz antičkih hramova.

Mislim da prolazim brzo kroz eksponate, odslušam po neko „predavanje“ koje drže kustosi muzeja na audio vodiču, ali prolazno vreme na nivou prizemlja, preko sat i po, bojim se da neće ići ovako. Čisto me zanima koliko traje vodič i šokiram se kada shvatim da ima materijala za oko 40 sati (dva dana da ne izlaziš iz muzeja nećeš moći da obiđeš sve).

Kako se približavamo najčuvenijem eksponatu u Luvru gužva je sve veća.

Konačno čuvena Mona Liza. Da vam kažem iskreno potpuno razočarenje za mene. Slika je relativno malih dimenzija 77 x 53 cm, nalazi se u dva staklena kaveza ispred kojih stoje policajci, a vi je gledate sa 5 metara rastojanja gurajući se među stotinama turista. Da je slikate nema šanse, jer će vas neko već udariti ili gurnuti. Sa tog rastojanja mogli su da stave i sliku iz kalendara. Moje naivno čitanje o pogledu koji vas prati, osmehu, liku koji se pojavljuje u pozadini, da li je ti zaista žena ili autoportret da Vinčija, ma baš me zanima gde je to Den Braun video.

Neposredno po izlasku iz Luvra nailazim na Trijumaflanu kapiju Karusel, manje poznati trujumfalni luk. Kapija je sagrađene između 1806 i 1808 i veliča Napoleonove pobede po ugledu na Konsantinov luk izgrađen u Rimu. Na vrhu kapije nalazi se statua boginje mira u trijumfalnoj kočiji.

Kapija predstavlja i ulaz u park Tiljeri. Ovaj park sagrađen je i u 17 veku kao deo palate Katarine de Mediči. Naravna da se poštuju stroge geometrijske forme, a duž pešačkih staza zasađena su stabla kestena i lipa i postavljene brojne skulpture. U parku se nalazi veliko šestougaono jezero-fontana.

Jedan od pozitivnijih utisaka sa ovog putovanja mi je i saznanje koliko Parižani vole i neguju parkove i imaju kult njihovog obilaska. U parku ima svih generacija, a broj klupa i stolica na kojima možete odmoriti je ogroman. Ne treba ni da napomenem da su sve veoma čiste. Nisam ni ja odoleo pa sam se pridružio i na jednom od štandova kupio topli sendvič i palačinku. Osim ambijenta u kome sam „ručao“ ostalo nije vredno pomena.

Drugi snažan utisak je poštovanje simetrije kod planera grada. Iza mene se u ovom trenutku nalaze Trijumfalna karija Karusel i muzej Luvr, a ispred obelisk na trgu Konkord, Trijumflana kapija i Nova kapija grada, sve u savršenoj liniji.

Park se završava na trgu Konkord koji je najveći trg Pariza. Od ovog trga polazi avenija Jelisejska polja i prostire se do Trijumfalne kapije. Trg je oblikovan između 1755 i 1775 kao trg Luja XV. Osmišljen je kao osmougaoni prostor. Tokom Revolucije na njemu je postavljena giljotina, gde je u naredne dve i po godine pogubljeno 1119 osoba, između ostalih Luj XVI, kraljica Marija Antoaneta, Žorž Danton i Robespijer. 1833 u Pariz je stigao obelisk star 3200 godina sa ulaza u hram u Luksoru koji je postavljen na ovaj trg. Za uzvrat Francuska je Egiptu poklonila sat koji se pokvario polse godinu dana. Trg krase dve fontane – fontana reka i fontana mora sa 8 ženskih figura koje simbolizuju najveće gradove u Francuskoj.

Sa trga Konkord krenuo sam ka crkvi Madlen. Projektovana je u stilu grčkog hrama 1764 i okružena sa 52 korintska stuba. Crkva je posvećena Mariji Magdaleni 1845 godine. Krase je bronzana vrata sa bareljefom na kojem su prikazani Deset božijih zapovesti i Strašni sud. Unutrašnjost crkve je izrađena u mermeru i pozlati. Zanimljivo da je sveštenik misu držao dvojezično, na francuskom i engleskom.

Ceo ovaj potez od Luvra do Madlen se nastavlja jedan na drugi i nije ga teško obići pešice.

Vreme je bilo da se spustimo i na reku i krenemo na krstarenje. Kako uvek želim da iskoristim što više vremena na brod sam došao 5 minuta pre polaska. Greška jer su prve redove zauzeli Japanci sa gomilom foto opreme. Kakvi su oni zaluđenici, koliko je tu bilo svetlomera, zamene objektiva, postavljanja filtara. Zato sa krstarenje nemam puno slika. Krstarenje traje oko sat i petnaest minuta, postoji vodič koji na nekoliko jezika saopštava pored kojih se građevina prolazi, ali ako sedite na otvorenoj palubi on se slabo čuje. Posetioci na brodu su kao reklama za Beneton – svih boja i rasa i svi sede na sedištima, pokušavaju da slikaju, tiho pričaju, ali jedino Srbi ustanu i odu do ivice palube kako bi pravili selfije. 

Meni je ova slika simpatična, dve znamenitosti na jednom mestu. Kip Slobode u Njujorku je poklon Francuske, a manja identična kopija nalazi se u Parizu.

U hotel sam se vratio oko 23.30, tržni centar i sve radnje u okoline su se zatvorile. Nisam kupio ni vodu ni sok, a tek o suvenirima i poklonima da ne govorim. Večeras sam još i gladan jer fast-food i nije bio pogodak. U hodniku hotela postoji automat sa slatkišima, ima i crveni Bounty. Da li zbog toga što sam bio gladan ili čak ni čokoladice za naše tržište nisu iste kao za Evropu bio je baš dobar.

Ostavite odgovor