Zapravo, neću vam pisati kako se postaje kamper. Jednostavno, to ili imate u sebi, ili ne. Ukoliko ste jedan od srećnika, samo je pitanje vremena kada će se vaš kamperski duh probuditi.
Ono o čemu ću pisati je kako se to desilo kod mene i utisak sa prvog kamperskog letovanja.
Ukoliko se nisam nešto zabrojao, te 2012. godine nam je bilo 5. uzastopno letovanje na Tasosu. Najduži boravak do tada i nešto drugačiji nego prethodnih godina. Te godine postali smo kamperi.
Ustvari, sve je počelo dve godine ranije. Dugogodišnji boravak na tom ostrvu i dopisivanje na forumu sa ljudima zaljubljenima u njega, izrodilo je nova prijateljstva. Pa tako je jedno od njih bilo sa Majom i Markom iz Novog Sada, kojima se duh kampovanja probudio tri godine ranije, a poslednje dve boravili su u kampu Pefkari na ostrvu. Naravno, pozvali su nas u kamp na druženje i roštilj. Druženje smo dobili, a roštilj su iskusno meni uvalili da pravim.
Pokazali su nam svoje odaje gde spavaju, gde kake i piške, gde se kupaju i ono najvažnije u kampu, gde je roštilj. Stidljivo smo im rekli: „Paaaa, lepo vam je ovde“, onako kurtuazno kad uđeš nekom u kuću prvi put. Zapravo, svidelo se nama sve što smo tada videli, a domaćini su se maksimalno potrudili da nam dočaraju sve prednosti tog načina letovanja.
Ipak, taj jednodnevni boravak tamo nije bio dovoljan da se kamperski duh probudi kod nas. Ne zato što smo imali nešto protiv kampovanja, nego jednostavno nismo razmišljali o tome i nismo imali iskustva. Kako nam je taj jedan odmor godišnje sve za šta živimo, trebalo je vremena da prelomimo i rizikujemo eventualni debakl.
Naredne godine broj kampera iz Srbije se povećao, pa smo prilikom prve posete kampu morali da prođemo isti ritual obilaska svačije kuće. Upekla zvezda, mi žedni, međutim ni kap vode ne možeš da dobiješ, pre nego što ti pokažu šator iz svih uglova i kako su se smestili i organizovali. Aman bre ljudi, manite nas tih vaših krpa što glume zidove, mi smo došli zbog onog ozidanog dela kampa sa rešetkom i mesom koje cvrči na njoj.
Međutim, ti kamperi su mnogo naporni ljudi, da ne kažem sekta, samo o svojim šatorima pričaju. I tako svaki drugi dan mi na roštilj u kamp i ispiranje mozga o kampovanju. Poslednjih dana smo sve više bili u kampu, a uveče kad dođe vreme za spavanjac, oni plahnu nogice i u šator, a mi put našeg apartmana. Tu shvatismo da nam se uopšte ne ide u apartman. Ustvari, poklekli smo stalnim pritiscima i tada prelomili da naredno leto probamo da budemo kamperi, pa makar na jedan dan. Sekta kažem vam…
U proleće kupili smo svoj šator. Kamperski kodeks mi sad nalaže da vam ga pokažem:
Plan je bio da ukoliko nam se ne svidi, pokupimo svoje prnjice tokom noći, iskrademo se iz kampa i potrazimo neko zidano sklonište.