Amalfi – Antica Repubblica marinara

16 km i 1h kasnije, stižemo u Amalfi

‘… najrazvijeniji lombardijski grad, najotmeniji, čuven po svom položaju, najimućniji i raskošan. Teritorija Amalfija se graniči sa teritorijom Napulja; koji je divan grad, ali manje važan od Amalfija.’

Zapisao je Ibn Hakal, arapski putopisac, oko 977. godine

Zvezda ovog izleta i srce ove obale je Amalfi, gradić od svega oko 5.000 ljudi. Gradić posebne, magične atmosfere… sa neporecivim dahom istorije koji govori o važnosti ovog izuzetnog mesta.

Svi smo, naravno, čuli za moć i prestiž Venecije i Đenove, ali retko se danas pominje Amalfi, sem kao zanimljivo seoce na prelepoj obali koja mami turiste.

A nekada… cela ova obala bila je puna egzotične robe i začina sa istoka, koju su dopremale velike lađe moćne amalfitanske republike. U gradu Amalfi živelo je preko 70 000 duša, i bio je istinski centar moći, sa sve duždevom palatom, raskošnim trgovima i značajnom flotom.

Kao jedna od prvih italijanskih pomorskih republika, u 9. veku Amalfi je stajao rame uz rame sa Pizom, Đenovom i Gaetom kao pomorska sila u trgovini sa Orijentom, dok je Venecija tek širila svoja krila… U Amalfiju je donet čuveni, prvi pomorski zakon, Tavole Amalfitane, kodeks koji su poštovali svi mediteranski pomorci sve do kraja 16. veka.

Ali, od 12. veka, situacija se menja: prvo su Pizani u dva navrata prilično razorili grad, a onda, 1343. godine, desila se katastrofa: zemljotres u moru, talasi, oluja, cunami – i more je nemilosrdno progutalo silnu slavu i moć Amalfija, uništilo luku i donji grad i ostavilo mali deo tih zgrada da svedoče o nekadašnjoj raskošnoj prestonici moćne pomorske republike. I o tome kako su dela ljudskih ruku tek puki trun prašine moćnoj Prirodi…

Grad se nikada nije oporavio, i tako do danas Amalfi ostade majušni, pomalo mistični, grad na stenovitoj obali Tirenskog mora. A možda je ovo jedan od onih slučajeva kada Bog daje tako što nešto oduzme… Možda bi danas ovde bio milionski grad, a ova prelepa priroda nepovratno uništena.

Na glavnom gradskom trgu i danas dominira katedrala sv. apostola Andreja, čija je izgradnja počela u 9. veku, sa veličanstvenim bronzanim vratima, izrađenim u Carigradu početkom 11. veka

i zvonikom podignutim između 1180. – 1276. godine.

Vidi se da su geometrijski oblici i slomljeni lukovi ‘prepisani’ od arapskih komšija prekoputa. 

Sv. Andrej je svetac zaštitnik Amalfija, i njegove mošti se čuvaju u katedrali od 1208. godine, kada ih je kardinal Pietro Capuano doneo iz Carigrada, kao plen iz Četvrtog krstaškog rata. Fasada je u vizantijskom stilu i ukrašena je velikom pozlaćenom freskom sv. Andreja.

Unutrašnjost je ukrašena u stilu kasnog baroka, ali je večernja misa bila u toku, pa sam samo provirila, a slikala sam lođu. U dnu lođe (ovde je zaklonjena stubom) nalazi se bista kardinala Kapuana.

 

Pored katedrale treba pomenuti i nekadašnji kapucinerski samostan (Chiostro del Paradiso), osnovan početkom 13. veka, koji se nalazi na visokoj litici iznad mora, a danas je hotel. I taj vrt treba pogledati, ako stignete.

 

Arsenal Republike (Gli Arsenali della Repubblica) se danas sastoji od dve ogromne kamene hale sa lukovima i stubovima.

 

U osnovi građevine su deset dokova, od nekadašnjih 22, koje je odnelo razbesnelo more.

Zdanje je, naravno, služilo za izgradnju, popravku i smeštaj brodova. Amalfitanske borbene lađe bile su među najvećima na Mediteranu tokom ranog Srednjeg veka.

Danas se ovde čuva Amalfitanski brod za Istorijsku Regatu (Regata Storica). Nažalost, sam brod nije izložen. Naravno da sam zamišljala ogromnu lađu, sa jedrima i donjom palubom za galiote (poguban uticaj Holivuda…), ali taj brodić izgleda ovako:


Čamac? Pa… da. Istorijska regata pomorskih republika je takmičarsko-revijalni veslački događaj koji se održava svake prve nedelje u junu, od 1955. godine. Učesnici su stari rivali, najpoznatije pomorske republike, Venecija, Đenova, Amalfi i Piza. Domaćin manifestacije se redom smenjuje svake godine. Ove (2017.) godine, domaćin je Pisa.
Ovde je takođe i pomorski muzej sa maketama brodova i modelima busola.

 

Tu su i Tavole Amalfitane. Ovo je primerak koji je pripadao 117. Mletačkom Duždu Marku Foskariniju, otkriven je u Beču i italijanska vlada ga je otkupila 1929. godine.

 

Amalfitano Flavio Đoja (Gioia), smatra se ocem modernog prenosivog magnetnog kompasa (1302. godine), kojim su od tada opremani brodovi. Ovo je, naravno, olakšalo duge plovidbe, kao i otkrića novih pomorskih puteva. U gradu postoji trg sa njegovim imenom, na kome se nalazi i spomenik ovom besmrtnom sinu Amalfija.

 

U gradu takođe možete naći i Muzej papira (Museo della Carta)

Muzej se nalazi na severu novog dela grada, unutar prve evropske fabrike za izradu papira, što je primenjeno znanje preneto iz arapskih zemalja, sa kojima je Republika vekovima trgovala. Muzej je, 1969. godine, gradu testamentom poklonio Nikola Milano, potomak porodice Milano čuvene po proizvodnji papira. Mašine su i danas u radnom stanju. Ručno pravljeni papir koji po toj drevnoj recepturi i dalje proizvode, koriste slikari, a takođe od njega prave i pisma, čestitke i karte. Njihovi proizvodi još uvek nose isti vodeni žig, kitnjasto veliko slovo A.

U ovom mestu živi tek nešto preko 5000 stanovnika, ali je ovo ipak grad. Uopšte nije onako fobično stišnjen kućama koje vise jedna drugoj na glavi. I sam zaliv je veći, pa daje osećaj širine i slobode. Bolje je i održavan, i sav nekako lepši od ostalih mesta uz put. Grad sa dušom.

Ostavite odgovor