Amalfi – Antica Repubblica marinara

Positano

Strma planinska obala, sa raštrkanim živopisnim seocima i terasastim baštama, vinogradima i voćnjacima sa narandžama, mandarinama, kumkvatom i onim specifičnim ogromnim limunovima, koja strmoglavce propada naniže u kobaltno Tirensko more. Pravo rekoše: u ovom nemogućem pejzažu sve je vertikalno, osim mora…

More od olova i nebo od borova… Zar će ceo ovaj dan biti ovakav?

Ovo selo je… nema druge reči: vertikalno. Ne može se sići vozilom do dole, već se iz busa silazi na najnižoj tački magistrale (ako se ovaj puteljak može tako nazvati), a to je otprilike polovina visine mesta. Uličice su baš to – uličice. Ukoliko nisu stepeništa… Celo mesto je lavirint, najčešće belih, uzanih prolaza, stepenica i tunelčića. Sa ovako konfuzno postavljenim objektima, bilo bi teško snaći se, da nije treće dimenzije – sve što je nizbrdo ide ka moru, sve što je uzbrdo, vodi na magistralu. Kad se dovoljno spustite (ili se popnete dovoljno uvis), vidi se i crkva, kao dodatni orijentir.

Sa ovako interesantnom kupolom, moram reći da sam očekivala da i ostatak bude tako upečatljiv, ali – nije…

Ova crkva, Santa Maria Assunta, krije i jedan kuriozitet: ikonu tamnopute Bogorodice, jednu od oko 400 koje postoje na svetu (od kojih se jedna nalazi i u Apatinu). Plen, donet iz krstaških pohoda.

Postoji i legenda da je brod koji ju je prenosio uhvatila strašna oluja, i kad su već mislili da će potonuti, začuo se glas koji im je naredio: Posa! Posa! (Spustite je!), pa su je iskrcali u ribarskom seocu na toj obali, i oluja je odmah prestala. Otud ime – Positano.

Imala sam nameru da je fotografišem, ali oba puta kad sam prošla pored crkve, unutra je bilo venčanje… Zaprepastih se da uopšte ima toliko stanovnika? Nema, nego dolaze u Italiju da se privenčaju na romantičnim lokacijama…

Mesto ima oko 4000 stanovnika, i poslednjih godina se broj uvećava, jer dolaze stranci da se nastane tu… Naleteh i na jednog umetnika Belgijanca, izloženi su mu radovi u malenoj galeriji tu u Pozitanu. Tu i živi, a videsmo njegove radove izložene i na Kapriju. Ali je život ovde neuporedivo jeftiniji nego na tom mondenskom ostrvu. Kaže, nikako da se navikne na vrućine… i fali mu sneg…

Eh, lepo reče Andrić ‘Čovek je proklet da uvek želi ono što nema’…

 

Mesto je simpatično, ali (za moj ukus) malo pretrpano radnjicama kojekakvih originalnih i ‘originalnih’ mamipara, koje vam ponegde i iznad glave vise… U ovom mestu postoji i plaža, šljunkovita, i ima veliki broj restorana i poslastičarnica sa pogledom na plavetnilo…

Sa lekovitim pogledom na plavetnilo… ako je dan sunčan.

A ako baš i nije, to nas ne ometa da proverimo kakav je ovde taj đelato…

Da ne zaboravim da kažem da postoji linija hop-on-hop-off autobusića koji voze na potezu Sorento – Salerno. Cena karte je 7,5€ za 6 sati vožnje. Ovi busevi ne voze do onih sela koja su visoko na planini, ali ima lokalnih autobusića koji tuda saobraćaju po ceni od 2-3 €, zavisi koliko stanica se vozite. Red vožnje je istaknut na toj šipki gde je stanica. Uglavnom je precizan, par minuta gore-dole.

Zašto pominjem lokalni prevoz?

Neki od ‘skrivenih bisera’ su udaljeni od utabane turističke rute. Jedan od njih je bajkovito mestašce Noćele (Nocelle), poviše Pozitana. Udaljeno je oko pola sata vožnje (kilometraža je mala, ali zbog uslova puta je nebitna u računici koliko vremena treba da se tamo stigne). Odozgo je pogled na ceo Pozitanski zaliv kao na dlanu… Da je bilo vremena… (uzdah) Od ovog seoceta, do Positana vodi staza sa 1700 stepenika.

Teorijski, moguće je doći i peške. Takođe, tu počinje i pešačka staza Put bogova (Sentiero degli Dei), nazvana tako zbog božanstvenih pogleda koji se pružaju pred vama dok hodate…

Pozitano je nekada bio značajna luka Amalfitanske Republike, ali je nakon njene propasti, i on sveden na majušno, najpre ribarsko, a sada i turističko seoce.

Taman kad se atmosfersko vreme popravilo, vreme je po rasporedu da krenemo dalje. Nazad, uzbrdo. Ne, uopšte nismo psovali ovu uzbrdicu, iz prostog razloga što, kad smo se uzverali uz prvi deo i provirili iznad kuća, dočekali su nas ovakvi prizori


Kada su ove fotografije snimljene, bilo je već prošlo pola pet, i vidi se da sunce lagano zalazi iza brda. Naravoučenije: dajte sve od sebe da ovde dođete što ranije ujutro, iz više razloga: u saobraćaju ćete bolje proći, jer se gužva kasnije uvećava i drastično utiče na vreme putovanja, imaćete više vremena da uživate, a i fotke će biti bolje kad je gradić osunčan.

Idemo dalje, i sledeći gradić pokraj kojeg prolazimo je Praiano, no nećemo se tu zaustaviti.

Pogled unazad, na obrise obronaka planine kuda smo prošli

 

Ostavite odgovor