Prosto je nepojmljiv ogromni kontrast sveg beznađa, bola, usamljenosti, ludila i nemaštine koji su pritiskali njegov život spolja, naspram raskoši, snage, svetlosti i neizmernog bogatstva njegovog unutrašnjeg sveta. Da li je taj neverovatni pritisak možda bio neophodan za formiranje ovog dijamanta? Ko zna…
Njegova umetnost je autentična, različita, ni nalik ičemu dotad viđenom. I ostaje neprihvaćena. Vinsent i dalje slika onako kako mora. Eksperimentiše. Sa jednakom lakoćom vlada različitim stilovima, dok pronalazi sopstveni izraz. Pronalazi načine da zaviri ispod površine. Da pronikne u suštinu, stvarnost unutar stvarnosti. Da secira sopstveno srce i izloži svetu najtananija osećanja, svoje patnje i nade. Uči. Usavršava se. Bez ikakve želje za kompromisom, za udovoljavanjem ukusu mediokritetske pameti čovečanstva u gluvoj masi. Kako bi mu masa ikad to mogla oprostiti?
Prećutno je osuđen na izolaciju i podsmeh. I na podmuklo pogubljenje ravnodušnošću.
Zeleni vinograd. Drama ove slike nije na zemlji, već na nebu
Kamenjar
Razdire ga nikad utoljena čežnja za razumevanjem, bliskošću, prihvatanjem. Tako elementarno ljudske potrebe. Tako potpuno uskraćene.
San mu je bio da u Arlu osnuje koloniju umetnika koji bi zajedno živeli i jedni drugima bili podrška i inspiracija.
Žuta kuća, u kojoj je Vinsent živeo u Arlu
link: http://www.quadrivangogh.it/grandi/casagialla.jpg
Vinsentova soba u Arlu
