U poslednje vreme je aktuelno promovisanje turističke ponude Srbije. Reklame, kampanje, vaučeri… Poznato je da nemamo more, banje nam nisu baš u najboljem stanju, seoski turizam u povoju a kad je reč o zimskom turizmu priča obično počinje i završava se na sankanju i šetnjama po Zlatiboru i Tari.
Skijanje, kao poseban vid zimskog odmora i rekreacije, u našoj zemlji je na nivou egzotike, što zbog niskog životnog standarda što zbog pomanjkanja tradicije i geografskih okolnosti. Obično se misli da je taj sport rezervisan za mnogo bogatije nacije i za zemlje kojima je geografija podarila Alpe (Austrija, Italija, Francuska, Nemačka, Slovenija).
Poslednjih godina ta slika se polako menja. Skijališta Srbije su mnogo uložila u opremanje i modernizaciju tih par skijaških destinacija u našoj zemlji – Zlatibor, Stara planina i Kopaonik. Upravo ova poslednja planina je po mom mišljenju trenutno najbolji turistički proizvod naše zemlje.
Pogledaje ovaj sjajan snimak Kopaonika iz vazduha sa Youtube kanala scvetic-a
Kako sam zašao u srednje godine dobio sam neodoljivu želju da u životu isprobam neke stvari koje sam do tada, sticajem raznih okolnosti, propustio. Neko bi rekao – klasična kriza srednjih godina. Pa… složio bih se sa tom konstatacijom. S tim što neko svoju krizu leči promenom partnera ili vanbračnim šaranjem, kupovinom boljih kola, mladalačkim oblačenjem… Meni su sve te varijante ili bile preskupe ili suviše ekstremne. Nisam baš toliko krizirao. Ja sam se zadovoljio kupovinom bolje gitare i skijaškom kacigom.
Dakle, kao neko ko prvi put staje na skije i o celoj priči veoma malo zna, krenuo sam da skupljam informacije po netu, jer u sredini u kojoj 2 cm snega u sred januara iznenadi putare i komunalne službe i izazove kolaps na putevima i ulicama teško je naći iskusnog skijaša da ti da savete iz prve ruke.
Kopaonik je u startu precrtan sa spiska. Krivac za to je jedan od sajtova posvećenih ovoj planini. Tačnije, ne sam sajt, već određen krug njegovih korisnika koji su ga preplavili negativnim komentarima tipa da su smeštaj, ski pas i vanpansionska potrošnja preskupi, da su staze loše održavane, da je kultura posetilaca na niskom nivou i da vam preti ozbiljna opasnost povređivanja od strane manijaka koji divljaju stazama i voze motorne sanke. Ovakve početne informacije, bez dodatne provere, bile su dovoljne uplašenom početniku da od Kopaonika pobegne glavom bez obzira.
U prve tri sezone mojih ranih skijaških radova obišao sam Sloveniju (Kranjska Gora, Vogel, Rogla), Austriju (Gerlitzen, Zell am Zee) i Italiju (Paganella). Ideja je bila da se pronađu staze pogodne za početnike ali da destinacija pruži puno sadržaja mimo skijanja, za slučaj da nam se daskanje niz planinu baš i ne dopadne. Ukratko, sve te destinacije su više-manje ispunile očekivanja. Priroda i ambijent prelepi, na stazama nije bilo mnogo gužve jer se išlo van njihovih turističkih špiceva, puno dodatnih sadržaja bazeni, šetnja, tobogani, kulturno-istorijski spomenici… Međutim… ski pass je preskup za naš džep, pa se moje skijanje završavalo kupovinom ski pass-a na sat (dva-tri dana po sat-dva). Takođe i cene rentiranja opreme su bile takve da se više isplatilo kupiti sopstvenu. Uz to, većina tih skijališta je imalo tek po 2-3 staze pogodne za početnika, pa bi šestodnevni ski pas za celu planinu bio u mom slučaju obično bacanje para.
Na kraju sam preboleo dečje bolesti i počeo racionalnije da gledam na celu stvar. Stavio troškove na papir i digitron je pokazao (bez obzira šta ko pričao) da je odlazak na Kopaonik, kada se sve sabere (put, smeštaj, ski pass, vanpansionska potrošnja), skoro duplo jeftiniji od posete Alpima. Bus ture do Francuske sa putovanjem koje traje 24 sata u jednom pravcu ne računam. Nisam dovoljno mlad za to.
Da ne dužim… Prva poseta Kopaoniku ispostavila se kao pun pogodak i ova planina me je osvojila na prvu loptu. O tome dovoljno govori i podatak da se već za sledeću zimu nije postavljalo pitanje gde ići, već samo gde na Kopaoniku odsesti.
S obzirom na, istina skromna, iskustva iz zimovališta koja sam do sada posetio, pod punom moralnom i svakom drugom odgovornošću tvrdim da naš Kop u većini stvari ne zaostaje, a u nekima možda i prednjači u odnosu na mnogo poznatije destinacije.. I ono što sam mislio da je nemoguće – Kop je bolji kao skijalište od bilo kojeg u Sloveniji. Zvučni neverovatno ali je tako. U ex YU Slovenija je za nas bila pojam zimskog turizma, ali mislim da smo im očitali lekciju. Da im geografski nisu bliži Austrija i Italija i sami Slovenci bi sigurno dolazili na Kop u većoj meri. Garantujem. Ovde govorim isključivo o skijanju. Što se tiče drugih sadržaja i prirodnih lepota, tu ne bi ulazio u polemiku.
Kop naravno nema prelepa alpska sela i gradiće i pogled na nazubljene snežne vrhove, ali ima odlično isprojektovano turističko naselje na vrhu planine koje predstavlja lepu arhitektonsku i ambijentalnu celinu i odražava specifičnosti našeg podneblja (bravo za arhitekte!).
Jeste poslednjih godina gradnja uzela maha i ovde, ali je to još uvek daleko od Zlatiborice (simbioza Zlatibora i Kaluđerice) i uglavnom je skoncentrisana u naseljima dalje od centra planine. A i tu se investitori uglavnom trude da održe isti stil gradnje.
Većina negativnih utisaka na koje sam nailazio na net-u imaju nekog osnova, ali su daleko predimenzionirana. Da… ima snobova i skorojevića, ali ko bi još na njih obraćao pažnju. Oni sede po kafićima a ja se borim da savladam padinu. Ima i problema sa parkingom ali to se rešava izborom zvaničnog parkinga koji se plaća ili dolaskom autobusom, jer vam na Kop-u ruku na srce kola nisu ni potrebna. Ima i problema sa komunalnom infrastrukturom, vodom i kanalizacijom – i to je moja najozbiljnija zamerka. Jednostavno, cela priča je prerasla mogućnosti i sposobnosti lokalne samouprave. Cene su sada umerenije i na nivou su onih u Beogradu. Nije džabe ali ne vidim da to previše smeta brojnim „prestoničkim“ omladincima i omladinkama da po ceo dan pune bašte i kafiće.
Ski pass je apsolutno povoljniji od Alpa ali i od konkurencije skijališta u Bugarskoj. Druga stvar je što je u zemlji sa velikim procentom nezaposlenih i sa prosečnom platom od 300 eura svaki takav izdatak za puko zadovoljstvo često nezamisliv. Isto važi i za rentiranje opreme. Smeštaja ima za svačiji džep, od preskupog Granda do prihvatljivih apartmana u vikend naselju ili Brzeću.
Uloženo je puno i u skijašku infrastrukturu. Postavljeno je mnogo novih žičara koje su smanjile čekanje i omogućile veću udobnost skijašima. Postavljene su i instalacije za veštačko osnežavanje tako da je skijanje moguće i u uslovima ekstremno tople zime, kao što je ova. Istina, skijanje nije vrhunsko kao na metar prirodnog snega i dosta staza bude zatvoreno – ali ipak ne berete ljubičice, što bi sigurno radili da ste u određenim periodima ove zime bili u Sloveniji, recimo. Tehničko osoblje se iškolovalo i u datim okolnostima izvlače maksimum od raspoloživog snega, tako da sam u većini slučajeva skijao po bolje održavanim stazama nego u Austriji (led ledeni) ili Italiji (naslage hupsera).
Najvažnija činjenica u mom slučaju je ta da skijalište poseduje mnogo „plavih“ staza, odnosno staza blaže konfiguracije povoljne za početnike i slabije skijaše. Uz to, one su raspoređene svuda po planini tako da niste uskraćeni za doživljaj da ste „osvojili“ Kopaonik, bez obzira što niste u mogućnosti da vozite crvene i crne staze.
Ukupno gledano, Kopaonik predstavlja najbolji odnos uloženo/dobijeno. Uz to je najbolja, ako ne i jedina, opcija za vikend skijanje (ko nije u mogućnosti da ode na sedmodnevno). Kod kuće ste… uz sve prednosti ove činjenice (nema rominga, ne trošite devize, nije vam potrebno dodatno zdravstveno osiguranje, za 4 sata ste na kućnom pragu gledajući sa planine, odnosno na skijama – gledajući sa kućnog praga).
Savet je, ako ste u mogućnosti, izbegavajte praznike i zimski raspust. Van ovih perioda cene smeštaja i ski pass-a su niže a komocija na stazama znatno veća.
Naravno, čitavu priču treba posmatrati iz ugla skijaša – početnika, kome je glavni motiv boravak na planini i aktivnost na svežem vazduhu tokom zime. Za ozbiljnije i pasionirane skijaše svako skijalište, pa i Kopaonik, brzo dosadi. Oni se zadovoljavaju samo velikim ski centrima sa po 250km staza i ne žale da za to plate i više od 200 evra samo za ski pass. Za većinu ostalih – Kop predstavlja odličan izbor. Samo požurite… kako ovaj ski centar napreduje tako rastu i cene i pitanje je dokle će biti „relativno pristupačan“ našem standardu. Lako se može desiti da uskoro njegovim padinama krstare samo stranci – Bugari, Rumuni, Rusi, Turci…, da borovi i omorike ustupe mesto betonskim višespratnicama i da se cela priča pretvori u već viđenu priču o Zlatiboru, Budvi ili Petrovcu na moru, recimo.
I na kraju, skijanje ne mora da bude aktivnost rezervisana samo za „elitu“. Zimovanje na Kopaoniku izađe manje od mnogih letnjih turističkih aranžmana dobrog dela ljudi koje znam. Druga je priča što je ipak veliki luksuz priuštiti sebi i zimovanje i letovanje. Ali sve je ipak stvar izbora. Mnogi tokom godine potroše na razna svoja zadovoljstva i više sredstava nego što je budžet za zimovanje (cigarete, kafane, kućni ljubimci….) Pitanje je samo čemu dati prednost?