ПРЕДГОВОР:
Драги моји,
У овом путопису неће бити нити једне корисне информације која Вам може помоћи како у упознавању Крита, тако и у одабиру дестинације или смештајног капацитета на истом. Зато, само ако сте докони и баш немате шта друго да радите, наставите са читањем.
УВОД:
Радни наслов беше „Том Сојер и Хаклбери Фин са децом“. Као што видите, није преживео …
Том Сојер и Хаклбери Фин смо супруга и ја, а деца су деца од једне и пет година.
Цела прича почиње годину дана раније …
С обзиром на то да, због рођења другог детета, пропуштамо лето 2001., креће размишљање и прича о следећем летовању. КРИТ.
Код нормалних људи параметри за избор летовања су природа, плаже, историја … Ми се одлучујемо због хотела. У том тренутку, јединог те врсте у Грчкој.
Концепција путовања је следећа:
Крећемо средином јула, касно поподне, око 20 часова. Аутомобилом путујемо до Атине, луке Пиреј, без заустављања. Проводимо цео дан у шетњи по Атини. Увече, око 22 часа, улазимо на брод за Крит, око 6 часова смо на острву – у Ираклиону. Још 150 км и у хотелу смо. Стигли. Просто.
Као и обично, сви кажу да нисам нормалан, јер, боже мој, мала су деца.
Као и обично, не обраћам пажњу на то.
РАЗРАДА:
Година је, као што рекох, 2002., можда и сам крај 2001..
Проблем први, који нас је и одвео на Крит, наћи адекватан хотел. Уз помоћ пријатеља, Гугла, налазим тражено. Ступам у контакт са власником хотела. Хелоу мај френд. Хау ар ју. Ју маст пеј резервејшн. Молим?! Како да ти платим пријатељу? Ово је Србија. Преговарамо. Он ми шаље разне бројеве рачуна. Ја покушавам да на њих пребацим новац. Тражим му swift код. Он не зна о чему говорим. Ништа од свега. Први проблем и ја одмах тропа. Али, …
Мај френд каже: “ОК. Верујем ти. Трокреветна соба и креветац резервисани. Долазите!“
Проблем други, брод – трајект од Атине, луке Пиреј до Ираклиона, главног града Крита. Одлучујемо се за превозника „MINOAN LINES“. Карте за њих продаје италијанска фирма. Могуће је плаћање преко нета. Кум, који живи у Прагу, плаћа платном картицом. Пази да неће!!! Проблем.
Име на карти и име на платној картици није идентично и агенција одбија уплату и враћа новац. Шта сада??? Помоћ пријатеља. Гуглам. На сву срећу, у Прагу постоји представништво италијанске фирме. Кум иде до њих и плаћа у кешу. Карте путују као са месеца, али ипак пар дана пред полазак стижу до нас.
Проблем трећи, виза. Немамо ваучер. Власник хотела шаље мејл и то нам на једвите јаде некако пролази. Али,… Добијамо визу на 15 дана. Само на острву смо 16 дана, плус пут, укупно 18 дана. Враћам се у амбасаду. Милош (ако се добро сећам имена) наш човек, кога сви знамо из дворишта амбасаде, саветује ме да је боље да не таласам и да будем задовољан и са тих 15 дана. Прихватам савет и налазим решење. Путујемо као што смо и замислили, а шта ће бити на излазу из Грчке …
Проблеми решени. Чекамо дан поласка.
17. јул 2002. Крећемо. У ствари, свраћамо, онако натоварени, до механичара. Он силази испред зграде са шрафцигером. Штелује ми фарове. Бацају ниско. Нисам стигао раније. 21:00. Сада стварно крећемо. Аутомобил је нов. Стар пар месеци. Дизел. Запамтите ово ДИЗЕЛ!!!
Путовање протиче супер. Гужве нигде. Путарине плаћамо. Сендвиче једемо. Red bull пијемо. Пишкимо само у крајњој нужди. Савет свим мојим мушким фановима, јер ако још увек читате сигурно сте мој фан. Дакле, мушкарци, када супруга, девојка, особа женског пола изрази жељу да пишки, знајте да може да издржи још 200 км. Проверено! Деца у столицама. Везана. Спавају. Возим мало брже, али безбедно. Око 10 часова стижемо у Атину. Обилазни пут ка луци Пиреј. Хаос. Возим 160 на сат, а аутомобил иза мене аМблендује. Сви возе као „помахитали“ (интерна фора, извин’те).
Стижемо у луку. Налазимо место где пристаје наш брод. Сад смо мирни. Можемо у разгледање Атине. Заборавих да Вам кажем да млађем детету избијају зубићи. Има, јадница, и повишену температуру. Кењкава је, али добра. Тражимо неки ресторанчић да обрадујемо стомаке после сендвича. Баааам. Трааас. Судар. Не брините. Нисмо учесници. Возач је отворио врата, момак на скутеру се закуцао у њих и прелетео. Супруга, већ истраумирана вожњом око Атине, наређује да паркирамо и шетамо по Пиреју. Ништа од Атине. Прихватам. Највећa знаменитост коју видесмо беше брод „Queen Mary“. Највећи на свету. Наш брод, који превози 2000-3000 људи, поред „Queen Mary“ је изгледао као чамац за спасавање. После пар сати шетње и седења по кафићима, укрцавамо се на брод. Огроман је. Седам, осам спратова. Лифтови. Отворени базени. Продавнице. Биоскоп. Ресторани. Улазимо у кабину, туширамо се и правац ресторан. Вечерамо, мало разгледамо брод и одлазимо на спавање. После тридесет и кусур сати неспавања, заспао сам у току спуштања главе на јастук.
Нешто ме дрма. Тресе. Бунован дижем главу. Супруга ме панично пита шта овај говори. Као и у авиону пред полетање, и на броду стјуарт објашњава где су излази, шта се ради приликом незгода … Смирим је и заспим. Вероватно сте до сада закључили колики је паничар. Плаши се свега и свачега. Опет ме буди. Показује ми прозоре, узбуркано море, воду која удара у прозоре. Тражи појасеве за спасавање. Спавам.
Будим се. Природно. Свануло је. Гледам по кабини. Од три кревета два су празна. Супруга у трећем спава са оба детета. Што ли сам се трошио за четворокреветну кабину?! Загрлила их. Лујка. Била је сигурна да је крај стигао. Већ ужива на мору. Кроз прозор видим да стојимо у луци. Отварам врата кабине. Ходник је препун постељине избачене из кабина. Брод је празан. Сви су на копну. Осим нас.
Ираклион. Главни и највећи град на Криту. Крећемо ка хотелу. Још 150 км и летовање може да почне.
Након 37 сати путовања стижемо на одредиште. Пошто соба није спремна, шаљу нас у бар крај базена да сачекамо. Чекамо. Пијемо пиће. Уживамо! Старија ћерка хоће у дечији базен. Вода јој је до струка. Пуштамо је. Прилазе јој друга деца. Започињу игру. Ужива и она. Купа се. Врисак. Дете нам се дави. Сви гледају. Неки вриште. Ја сам обучен. У патикама. Новчаник у џепу. Скачем. Као тигар. Мокар сам. Спасавам дете. Живо је. Нема вештачког дисања. Ни испумпавања воде. Уживамо!
Коначно соба. Не соба, него апартман. Огромно. Четири кревета, креветац, две собе, велика тераса, поглед на отворено море. Стављамо млађе дете у креветац и почињемо са распакивањем. Супруга каже да је креветац плитак. Несигуран. Паничарка. Уживај, жено!!! Слажемо ствари. Журимо. Иде нам се на плажу. Гузе да осолимо. Дете испада из кревеца. На главу. Срећа. Пала је на кревет поред. Могла је и на плочице. Размештамо собе. Сви кревети у једну. Од зида до зида. Више нико није пао. Креветац остаје празан.
Дан протиче брзо. Вече и вечера. Вечера се служи на отвореној тераси са погледом ка мору. На нивоу. Већ пар сати се ништа не дешава. Бринем се. Долазимо на вечеру. Људи се за столовима гуркају. Запамтили нас. Прилази конобар. Није као остали. Прича српски. Нормално. Из Јагодине је.
Следећих дана све је било као и у другим путописима. Море. Сунце. Плаже. Неке рушевине. Кажу, цивилизација настала на Криту. Летовање је, као и свако друго, пролетело.
02. август 2002. Свети Илија Громовник. Крећемо кући. Супруга ми је рођена на данашњи дан.
На Криту су сви аутомобили бензинци. Само камионети и теретна возила користе дизел.
Опраштамо се са власником хотела и особљем. Добијамо поклоне и позив да их опет посетимо. Одмах, по изласку из хотела, на пумпи на којој сам већ сипао гориво, допуњујем резервоар. До врха. Док сам ја, КОЊИНА, прао фарове, јер ме чека ноћна вожња, пумпаџија се унервозио, ушао у кућу, а жена је изашла да заврши и наплати. Плаћам и крећемо.
После пар километара аутомобил почиње да штуца, губи снагу. Идемо све теже. Вучемо се. Звони телефон. Кум честита рођендан. Иначе целог живота вози дизеле. Мени је овај први. Кум каже – сипали су ти бензин. Кум није дугме. Кум је у праву. Ми већ каснимо на брод. Карта важи само ако се појавимо два сата пре поласка. То је сада. Док причам са кумом, промашујем искључење за Ираклион. Гаси ми се аутомобил. Супруга и ја га гурамо. Не помаже. Решење. Излазим са ауто – пута траком за укључење на ауто пут. Супротним смером! На ауто – путу!!! Али – низбрдица. Палим аутомобил.
Уживамо !
Наравно, у том моменту, у исправном смеру, наилази полицајац на мотору. Стаје. Зауставља ме. Хвата се за главу. А ја једва упалио аутомобил. Гасим га. Објашњавам. Разговор траје. Каже нешто на грчком. Сигурно безобразно. Седа на мотор. Одлази. Седам и ја. Низбрдица. Упалио сам. Улазим у град. Гужва. После стотинак метара, мотор престаје да ради. Тачка. Улазим у продавницу испред које смо стали. Тражим помоћ. Са дворишне стране продавнице је аутомеханичар. Судбина, шта ли?!
Излазе момци. Гурају нас до сервиса. Механичар, после моје приче, отвара резервоар и потврђује да је сипано погрешно гориво. Време потребно за поправку је четири сата. Није сигуран у исход поправке. Брод креће за сат и четрдесет пет минута. Човек схвата све. Крећу да јуре по сервису. Дижу ауто. Скидају филтер. Испирају резервоар. А ми? Уживамо, шта друго!
Јесам ли Вам рекао да, ако закаснимо на брод, карте пропадају? Карте су већ пропале, али је брод још увек ту. Људски је надати се. Карте коштају 450 еврова. Карата нема. Сезона је. Све је пуно. Нема ни пара. Лето је. Уживало се. И потрошило.
Резервоар је очишћен. Сипају 20 литара дизела. Пале мотор. Верглају. Акумулатор на струју, њихов, цркава. Нормално. Трче у најближи сервис по други. Упалили су. Ради. Молим механичара да нам помогне да дођемо до луке. Човек без речи седа за волан и вози нас. Једносмерне улице. Супротан смер. Црвено светло. Плажа. У једном моменту је возио плажом. Људи се склањају. Као на филму. Фале кокице. Механичар се извињава. Због вожње, не због кокица. Стижемо пред брод. Петнаест минута пред полазак. Више ни људе не пуштају унутра. Механичар излази. Разговара са официром на улазу. Маше рукама. Официр, не механичар. Одмахује главом. Долази неки баја са милион звездица на еполетама. Каже – ДА!!! Ући ћемо. Механичар се враћа. Комплетна зајебанција ме кошта 50 еврова. 20 литара горива + поправка + вожња. Ја му, у том неком лудилу, дајем 50 и улазимо на брод. Тек касније схватам да је требало да га частим. Бар још 50. Баш сам слепац. ХВАЛА ТИ ЧОВЕЧЕ!!!
На броду смо. Нисмо још одахнули. Механичар каже да ћу тек у Атини знати да ли је све ОК са аутомобилом. Ако упали – вози, у супротном – тражи мајстора. Упалио је. Возим до прве пумпе. Добро гледам док момак точи гориво. ШОК!!!
Неће да упали. Гурај. Гурај. Гурај. Помажу и Турци који су обедовали на трави. Ради. Опет. Више га не гасим до куће. Путујемо. Досипамо гориво. Не гасим. Нити ћу. Све је у реду.
А пасоши?! Визе?! Истекле пре два дана…
Стајем на гранични прелаз. Гасим мотор?! Фрка?! Дајем пасоше. Грк их печатира. Не гледа. Кога интересују визе и два дана? Окрећем кључ. Ради. Све ради. Путујемо до куће. Уживамо!!!
ЗАКЉУЧАК:
А Крит? Леп је …