Koga još zanima fudbal…

Što se mene tiče uvek sam bio „mimo sveta“, ili što bi rekao Ćopićev junak Jovandeka Babić – „uvek si antiprotivan“. Dok su svi drugari slušali Stonse i Dugme, ja sam slušao Bitlse i Azru…

… dok su se svi ložili na fudbalere koji 90 minuta šetaju po livadi i tresu nos u ruku koju potom brišu o travu ili dres, ja sam se mrznuo na Tašmajdanu gledajući neki čudne ljude koji jure malu crnu pločicu po zamrznutoj vodi.

Kasnih sedamdesetih, šetajući po Tašmajdanskom parku, pažnju su mi privukli refletori koji su obasjavali rupu pored Televizije Beograd i čudni zvuci lupanja drvenih palica, koje je povremeno prekidala pištaljka.

Vođen znatiželjom, spustih se sa grebena na kojem se nalazi park prema toj rupi odakle vode mistični podzemni hodnici a gde je svoje mesto našlo i popularno klizalište Tašmajdan. Videh sasvim nesvakidašnji prizor. Momci u čudnoj opremi, koji su podsećali na malo modernizovane vitezove, sa drvenim palicama umesto mačeva, zujali su ledenom pločom, povremeno se sudarajući, padajući a na momente su znale da sevnu i pesnice. I bio sam kupljen, odmah i bespogovorno. Zarekao sam se da ću se u sledećoj reinkarnaciji roditi u Kanadi i stati na led čim me roditelji puste iz dubka.

Sledeće godine hokejaši su se preselili u novoizgrađenu dvoranu Pionir a romantični Tašmajdan prepustili sećanjima i zubu vremena. Nova dvorana donela je i bolje uslove za rad i mnogo duži period leda, što je beogradskim hokejašima omogućilo da napreduju. Zvezda ulazi u Prvu saveznu ligu kojoj ipak nije bila dorasla pa su je neprikosnoveni Jeseničani, Ljubljančani ali i zagrebački Medvedi prašili sa po 20-ak golova razlike dok je malobrojna publika slavila po neki slučajni gol u mreži gostiju.

Prekretnica nastupa u sezoni 1984/85 kada agilni predsednik HK Crvena zvezda, gospodin Momčilo Moša Atanasijević, novostasalim domaćim snagama pridružuje i, za tadašnje prilike, senzacionalna pojačanja. Crveno-beli dres oblače dva američka igrača – Rik Vilijams i Majk Krouli, kao i jugo-kanađanin Nik Pašić. Ovoj trojci se pridružuju i dva slovenačka asa – Matjaž Sekelj i Jože Kovač. Ova petorka je uz domaće snage – Salija, Jankovića, Tomića, Kosovića, Polugu, Kožića, Lazarevića, Bubnjića, Ilića… pomogla da hokej u Beogradu doživi renesansu i postane sport za koji se danima u gradu traži karta više.

Utakmice su igrane utorkom i petkom od 17.30 ali se moralo doći već u 16.30 da bi bili relativno sigurni da ćete ući u halu. Oni koji su zakasnili spektal su posmatral spolja, kroz stakleni zid hale, pa je morala i milicija da interveniše je je pretila opasnost da će pomenuto staklo pući usled tiskanja blizu hiljadu ljudi koji su ostali napolju.

Zvezda niže pobedu za pobedom. U Pioniru redom padaju Jesenice, Olimpija, Medveščak… Publika u transu i pomalo prkosno (kao reakciju na tada već narastajući nacionalizam na zapadu zemlje) uzvikuje „Nikola Pašić! Nikola Pašić!“ Pobede se nižu i u podnožju Alpa. U vremenu bez interneta i tv stanica koje su znale samo za fudbal i košarku, jedini način da se sazna ishod hokejaške utakmice bio je poziv telefonskog servisa za sportske rezultate (98nešto).

Pisac ovih redova je tako jedne maglovite zimske večeri 85. godine 5 puta zvao pomenuti servis, ne verujući u ono što mu saopštava operaterka s druge strane žice. Pobeda Zvezde pred krcatom dvoranom u Jesenicama bila je takva senzacija da je crveno-bele hokejaše sledećeg jutra preko 200 ljudi dočekalo na beogradskoj železničkoj stanici.

Tim Crvene zvezde za sezonu 1984/1985

Zvezda je ligaški deo šampionata završila na prvom mestu, ali je poklekla u finalu plej-ofa tako da su šampionski pehar ipak poneli Jeseničani.

Ono što nije pošlo za rukom Zvezdi, ostvario je Partizan već sledeće sezone. „Crno-beli“ su bili mnogo konkretniji i odlučniji u nameri da titulu donesu u Beograd. U finalu plej-ofa 1985/86 imali su meč loptu u Beogradu ali su je propustili tako da se odlučujuća utakmica ipak igrala u Jesenicama. Pred punom dvoranom i gledaocima u direktnom tv prenosu, utakmica završava nerešeno a „crno-beli“ ostvaruju istorijski uspeh golom mladog Andreja Jovanovića u poslednjoj seriji penala.

Tim Partizana za sezonu 1985/1986

Ovo je YouTube snimak poslednje trećine finalne utakmice. Na 35. minutu počinje rasplet – izvođenje penala

Do kraja osamdesetih „veliku petorku“ činili su Jesenice, Olimpija, Partizan, Zvezda i pre svih zagrebački Medveščak, koji je pojačan odličnim ruskim, američkim ali i najboljim igračima ex Jugoslavije bio skoro neprikosnoven.

A onda je usledio građanski rat, raspad zemlje i hokej je na našim prostorima gotovo zamro a Zvezda i Partizan su u par navrata bili na rubu egzistencije. Za to vreme Slovenija je ušla u A grupu svetskog hokeja, Medveščak u rusku profesionalnu KHL ligu. Ipak, domaći hokejaški entuzijasti nisu dozvolili da se led u Beogradu i Srbiji potpuno otopi. Reprezentacija uspeva da se u jednom momentu plasira u Diviziju I svetskog hokeja (druga liga – što je za malu zemlju sa svega 3 pokrivene ledene ploče i 200 registrovanih igrača u seniorskoj konkurenciji veliki uspeh), Partizan par godina za redom osvaja Slohokej ligu, a crveno-beli ove godine ponovo imaju konkurentan tim sa kojim su zauzeli drugo mesto u prvoj fazi prvenstva Slovenije. U celoj priči ne treba zaboraviti ni hokejaške entuzijaste iz Novog Sada i Subotice, gradova u kojima se hokej jednako voli i gde zaljubljenici u ovaj sport ne dozvoljavaju da se ugasi.

Kao pravi ljubitelj hokeja, najmanje volim tuče koje su sastavni deo ovog sporta. Ipak vam nudim link ka snimku sada već epskog okršaja pesnicama između Litvanije i Srbije.

Zašto vam sve ovo pričam. Pa da probudim u vama želju da jednom dođete na hokej. Svi ste ponekad pogledali neku hokejašku utakmicu na TV-u. Ali, verujte mi, to je sasvim druga priča. Ne postoji sport koji je manje televizičan od hokeja. U isto vreme, ako imate priliku da ga vidite uživo, zauvek će vas osvojiti i biće vam žao svih onih godina koje ste uzalud proćerdali gledajući fudbal.

Do tada, pogledajte par zanimljivih klipova sa ledenih ploča:

Ostavite odgovor